Put ženske književne tradicije nalikuje iskušenju i trpljenju kakvo se postavlja pred junake hrišćanskih alegorija koji žele da dosegnu spasenje duše i večni mir. Suočenja sa izazovima su takva da se paralela sa Poklonikovim putovanjem Džona Banjana nameće bezmalo prirodno, sama od sebe.
U formi alegorije i snoviđenja, ovaj roman govori o putovanju duše na večito aktuelan način: junak Kristijan, vođen proročanstvom o skoroj propasti sveta, beži iz Grada uništenja, te se upućuje prema Nebeskom gradu. Na putu mora savladati prepreke u vidu Močvare očajanja i Doline senke smrti, Zamka sumnje i Uvale poniženja, a jedno od iskušenja koje ga čeka je Vašar taštine. Davno nekad, ovaj vašar napravili su đavoli Apolion, Belzebub i Legija: lociran je tačno na putu pravovernog hodočasnika tako da ga je nemoguće izbeći ili zaobići ako ste krenuli ka spasenju duše. Na vašaru se prodaje sve što mami grešnog i padu sklonog čoveka: zemlja i kuće, titule i zvanja, zadovoljstva svih vrsta, duše i tela, krv, zlato i biseri. Rečju, sve ili skoro sve.
Istinska pometnja nastaje u trenutku kada Kristijan na sve ponude prodavaca kaže "ja kupujem istinu". Nakon zahteva koji posetioci vašara ocene kao drzak i neutemeljen, junak biva izložen javnom poniženju i fizičkom nasilju: sve nelagode istrpi sa blagošću i krotkošću. Mirno prihvatanje udaraca i uvreda svedoči o bezgraničnom strpljenju i na Vašaru taštine do tada neviđenoj skrušenosti i pokornosti, te malo po malo onaj unekoliko razumniji i ne toliko zaslepljen deo vašarske bulumente počinje da se presabira, premišlja, te pomalo i da menja stav...
Ženska književna tradicija može se alegorično predstaviti kao uporni hodočasnik kog je nemoguće skrenuti sa njegovog puta blagosti i trpeljivosti, ispravnosti i izdržljivosti ma kojim mukama ga podvrgli. Izložene pljuvanju i ponižavanju, teme i opusi ženskog ipak će sve one nesklone i neprijateljski nastrojene navesti na presabiranje i razmišljanje, pa potom i na prihvatanje mogućnosti da ženskost može biti literarni motiv i vanliterarni identitet. Književnost prihvata oberučke temu ženskog i Ženskog – bez obzira na to da li se pisac deklariše kao rodno osvešćen ili odbija svaku pomisao na tako šta. Deridijanski upisana razlika sasvim je ovde opravdana: sa jedne strane je žensko, oblik života bez prava na identitet, roba srednjeg roda, telo kupljeno i prodato, zatočeno ili odbačeno. Sa druge strane je Žensko; opasna avantura, nerešiva tajna, poziv u rizik i propast, subverziju i destrukciju, ukratko – iskušavanje zadatih formi i normi.
I žensko i Žensko su jednako adut i problem za srpsku proznu tradiciju, za njene različite generacije i poetike: za Aleksandra Tišmu, Antonija Isakovića, Vidu Ognjenović, Jelenu Lengold, Ljubicu Arsić, Mirjanu Đurđević. Žensko je novi poligon malverzacija i manipulacija: minsko polje u kome se pleše. To Ž/žensko je prisutno na pet načina: kao erotsko iskustvo; kao zagonetka identiteta; kao artikulacija jezika; kao potraga; kao tajna. Erotsko iskustvo definiše ženu kao misteriozno obećanje sklada duha i tela, kao ezoterično prevladavanje raspolućenosti ljudskog bića telesnom lepotom i kratkotrajnim fizičkim užitkom. Zagonetka identiteta je sistematsko odbijanje da se ženi da ime, odbijanje da se prizna njena samosvojnost, nezavisnost duha, sposobnost biranja i odlučivanja. Jezik, potraga i tajna pak povezani su nemogućnošću junakinja da sebe izraze, da artikulišu prirodu sveta oko sebe. Jezik je njihov verolomni saveznik i tihi neprijatelj, jer umnožava obmane i nesporazume.
U savremenoj srpskoj prozi postoje dela i opusi u kojima se bezmalo kao po etalonu može čitati sukob i susret različitih aspekata ženskosti. Proza Jelene Lengold, njene tri zbirke priča i jedan roman, otvaraju pitanja ženskog kao poetičke prednosti i egzistencijalne ugroženosti.
Uvodna priča u njenoj drugoj pripovednoj zbirci Lift (1999), "Treći pravac", postavlja bolno a opet uzbudljivo pitanje o ženi kao predmetu žudnje. I više od toga: pokreće poetička preispitivanja složenih veza ljubavi, literature i stvarnosti. U središtu ove kratke priče je nemoguća i nedozvoljena ljubav profesora i učenice, gorka i elegična hambertovska idila otvorenog kraja. Lepa Maja osmehuje se svom ljubavniku "hermafroditskim, smrtonosnim osmehom anđela Tađa" (Lengold, 1999:5), junaka Smrti u Veneciji. Ljubavnik ne može da se odupre snazi literarnih asocijacija: "Smešiš se kao Tađo. Ima tamo, u tom romanu, jedan stariji čovek, kome se lepi, mladi Tađo tako nasmeši. Čovek od ovog osmeha oseti nepodnošljiv bol". (Lengold, 1999:5). Priča se može čitati kao književna fusnota, kao parakomentar Nabokovljevoj i Manovoj temi o obožavaocima bolno svesnim prolaznosti i o nemuštim predmetima njihovog obožavanja. Jer, Maja nije čitala Smrt u Veneciji, i Ašenbahov bol njoj je nespoznatljiv: ona jednostavno zaključuje da je taj čovek "neki matori peder". "Ti si i Tađo i Lolita", kaže joj njen ljubavnik, profesor filozofije mnogo stariji od nje, opsednut mislima o smrti, bolno svestan da će lepota, baš kao i život, nepovratno minuti.
Majina mladost neumitno ih razdvaja, koliko i njena detinja elementarnost: čak i kad pročita Smrt u Veneciji, Maja će pitanje večnosti i ljubavi, smrti i obožavanja pojednostaviti i svesti na Ašenbahovu neodlučnost: sasvim nesvesno i gotovo automatski, ona će progovoriti i o rodnim predstavama: "Pored tri devojke, on se zagledao u klinca! Normalno, njih su obukli kao neke babe, a klincu ostavili lokne, mornarsko odelo, lakovane cipele..." (Lengold, 1999:15). Kostimiranje koje deseksualizuje devojke a dečaka čini ženstveno privlačnim primetiće, paradoksalno a tako logično, jedna gola Maja, razodeveno božanstvo nesvesno svoje lepote i učinka te lepote.
Dvostruko literarizovanje erotskog motiva (uz već pomenute otvorene aluzije na Nabokova i Mana) nastaje u želji da se estetički nijansira seksualna veza između vesele Lolite i tužnog Hamberta i neostvarena transverzala Ašenbah-Tađo. Literarizacija erotskog je i više od toga: borba protiv smrti uz pomoć povratka telesnom užitku ukazuje se kao jedina mogućnost da se postigne "privremena večnost". Lengoldova pažljivo razrađuje profesorovu identifikaciju sa Ašenbahom, ali tako da predmet žudnje bude u prvom planu: tinejdžerka Maja je, sa svojim jednostavnim viđenjem sveta u kome se traže samo logičke doslednosti i odbacuju apstrakcije, simbolički unapređena u "privremenu večnost" mladosti i lepote, a njen profesor biva tek uniženi tragalac za istinom lepote i večnosti, zarobljen u ponoru sopstvenih čula i seksualnom užitku kao kratkotrajnom, neadekvatnom surogatu večnosti i mudrosti. Profesor Maji daje na čitanje Smrt u Veneciji kao poruku o stanju svoje duše, kao zamenu za jednu naraciju i jedno iskustvo; potom, on postaje posmatrač njenog čitanja. Na taj način se tematizuje recepcija književnog dela, uzaludnost želje da se sopstveni čitalački doživljaj prenese drugome. Saznajni horizonti Maje i profesora su daleki i nespojivi, i njihova čitanja se ne mogu porediti: Maja je tek telo koje čita, telo koje ne može da razume metafizički beskraj mudrosti i bola.
Slika lepote i privremenosti koja se kroz literaturu sreće sa večnošću žudnje i sopstvenom kratkovekošću umetnički je uspela, ali priča posustaje kad stigne do opisa samog objekta žudnje: u želji da Maju predstavi i kao Tađa i kao Lolitu u isti mah, autorka je opterećuje preteškim simboličkim bremenom. Ženskost oduvek nosi teško simboličko breme: u nju se upisuju nelagodnosti kulture, potrošeni snovi, opsesije i fiksacije. U romanu Za crnom devojkom Aleksandra Tišme žena ima vrednost jedino kao telo, kao teritorija koja se osvaja, istražuje i ostavlja. Glavni junak (sećate li mu se imena uopšte?) traži Mariju (koja jedino ime i ima): traži je kao predmet seksualne želje, u pokušaju da oživi sećanje na jednu noć pijanstva i tajanstva. Junakinje srpske proze nemaju jezik kojim bi sebe izrazile: ako pokušaju da artikulišu sebe ili svet oko sebe, njihov govor je nesiguran i nerazumljiv.
Ali čak i nepouzdan govor može da posluži kao temelj književne igre. U srpskoj ženskoj prozi ljupki teror igre nije redak, ali se uspostavlja na različitim osnovama: najčešće u travestiji žanra, u podrugivanju fiksnim književnim formama. Jelena Lengold primer je variranja ljubavnih, erotskih i pustolovnih motiva koji strogo i neumoljivo preispituju fantomsku žudnju vezanu za žensko i Žensko. U romanu Baltimor (2003) kao i u knjizi priča Vašarski mađioničar (2008) Lengoldova podvrgava analizi svaku sliku žene, naročito onda kada se starost i smrt postave kao faktori unižavanja. Starost je sramota, a gubitak lepote i privlačnosti je drugi krug marginalizacije u koji se gura žensko, već apriorno marginalizovano svojim rodnim identitetom.
Ne samo zbog tematizovanja starosti, iščeznuća lepote i gašenja seksualnog žara, Jelena Lengold je predstavnica jedne tihe podzemne struje ženske književne tradicije u Srbiji – struje koja nastavlja sentimentalno-komični i ludistički poetički eksperiment ranih romana Dubravke Ugrešić. Obazrivo i nenametljivo a istovremeno potresno, ta struja sobom nosi priče o mogućim a pukim slučajem izbegnutim tugama i ljubavima, o odlaganom samoubistvu, o dubokoj i neizlečivoj usamljenosti. To su priče o Njemu i Njoj, bez patetike i sladunjavosti, u okruženju bez obeležja, u prostoru gde su politika i istorija pod suspenzijom, u svetu sa malo ličnih podataka, sa retkim opisima, još ređim dijagnozama i tek pokojim amblematskim pseudonimom koji se junaku i junakinji ove proze dodeli reda radi i preko volje.
Sa dužnim oprezom kakav klasifikacije zahtevaju, i Mirjana Đurđević bi se mogla svrstati u stroj Ugrešićkinih naslednica, duhovitih i jetkih spisateljica koje beskompromisno eksperimentišu žanrovima trivijalne književnosti, ne odričući se pritom žanrovskih prednosti kao što je "otvorenost" teksta i transparentnost značenja, te tako osvajaju i širu čitalačku recepciju. Autorka devet romana objavljenih i napisanih samo u ovom milenijumu, Đurđevićeva dekonstruiše žanrove krimi romana, trilera i romana potere kako bi razotkrila rodne prepreke koje prate ženu na putu sazrevanja i afirmacije i bespoštedno iskritikovala društvo nepravilnosti i nestabilnosti. Važno je istaći i nepravilnost i nestabilnost: tamo gde se afirmacija i emancipacija žene sretnu sa prijateljskim pogledom i dobronamernim stavom postoji opasnost da će proraditi entropija – faktor uvećanja nereda koji kao da je ugrađen u srpsku političku i ekonomsku stvarnost, neka vrsta lutajućeg virusa i "spavača" koji se u nenadanom trenu aktivira kao uništitelj običaja i logike.
Đurđevićkini romani iz ciklusa o inspektorki Harijeti poslužiće da ilustruju ne samo parodiju žanra već i parodiju karakterizacije, naročito ženskih likova koji izlaze iz okvira poznatog i očekivanog. Svih šest romana o jetkoj i pravdoljubivoj inspektorki su pseudodetektivski trileri koji više istražuju stanje stvari u Srbiji nego policijske slučajeve, manje se bave krvnim deliktima a više onim mentalitetskim. Roman Ubistvo u Akademiji nauka iz 2002. travestira slučaj trovanja za vreme slavljenja svetog Nikole, u vreme velikih studentskih demonstracija godine 1996. Život teče u znaku svakodnevnih protestnih šetnji – gde se ukorak kreću autentični demonstranti i policijski doušnici, rušitelji režima i uživaoci njegovih privilegija – u znaku potencijalno letalnog virusa gripa i najavljivane pretnje u vidu kontramitinga, blokade puteva i zagušenja saobraćaja, a ubistvo bez jasnog motiva i uzroka ostaje potpuno nevažno u svetu nepravilnosti i nestabilnosti. Slučaj je nerešen i nerešiv, delom i zbog debelih zidova ćutanja koji čuvaju dičnu instituciju od prodora misli o životu i smrti, smislu i značenju. Dobrovoljno izolovani u svom dobro zaštićenom hramu nauke i reputacije, akademici su najbolje mušterije Vašara taštine: retki moralno ispravni spremni su da demonstriraju protiv režima ili istraže nepravedne optužbe protiv svojih kolega, i mnogo je više onih koji su posvećeni nelojalnom forsiranju supruga i kćeri, prijateljica i ljubavnica. Harijeta u nizu malverzacija, uništenih dokaza, nesposobnosti i neopremljenosti srpske policije za bilo koji vid ekspertize i analize gubi ubicu – ali dobija supruga, izlečenog alkoholičara i patologa koji sanja o begu u Australiju. Tajne trovanja negro bombonama i prividno nemotivisanog testamenta ostaju, kao i brojne spletke i podmetanja, ušuškane u zdanju na Knez Mihailovoj – ali ne i skrivene. Sveznajući pripovedač koji otkriva ubicu i ubičin metod ostaje znamenje preteće ruke autoriteta koji je nedodirljiv, i koji kumuje pojmovnom neredu Harijetinog sveta. Istovremeno, taj pripovedač štiti žensku tajnu od demontiranja i banalizacije. To neće biti prvi put da je ubica zaštićen, da su njegovi motivi i porivi zaštićeni od crno-belog prosuđivanja i razjašnjavanja. Motivacija ubice je u romanima Mirjane Đurđević često s one strane dobra i zla, na pola puta između plemenite pobude i morbidne opsesije.
U Parkingu svetog Savatija (2003) Hari se obrela u američkom velegradu prepunom srpskih iseljenika raznih generacija sa kojima silom prilika deli svoj nametnuti egzil, probleme parkinga, kulturnih konflikata, usamljenosti, besparice i nostalgije. Policijska inspektorka živi u privremenostima, bez svoje teritorije i identiteta, osuđena na prekraćivanje vremena konstruisanim misterijama. Zamrznuta u statusu čekanja, čekajući da se vrate ljudi čiji stan čuva i čekajući da njen suprug nostrifikuje diplomu, Hari se posvetila zločinu bez zločina i enigmi bez razrešenja – da li je pad niz stepenice ubistvo, i to ubistvo kao u Orijent Ekspresu, sa mnogo kandidata za ubicu? Mirjana Đurđević voli da aluzivno "zlostavlja" srpsku književnost i kulturu, pa njeni romani obiluju detaljima preseljenim iz tradicije, od popa Ćire do izmaštanog sveca Savatija. No ime glavne junakinje Hari, ili Harijeta, ma koliko da priziva filmskog junaka iz repertoara Klinta Istvuda, prilagođeno je kako domaćoj upotrebi, tako i ženskoj slici identiteta. Harijetin muž Doca ostaje nam ovde poznat samo kao odsutni glas bez tela i pravog imena, udaljen od junakinje onoliko koliko su prioriteti njene egzistencije u američkom megalopolisu udaljeni od njenog života u Srbiji.
Najnoviji roman Mirjane Đurđević enigmatičnim naslovom Čim preživim ovaj roman (2008) radoznalog čitaoca lovi na udicu autocenzure, budući da se reklamira kao "zabranjen za mlađe od pedeset godina". Apokaliptično naslovljen satirični triler nije šok terapija akcionom melodramom: generacijska zabrana treba da skrene pažnju na teme bolesti, smrti i - zdravstva. Upravo tim redosledom koji je, ispostaviće se, gradacijski: od bolesti i smrti mnogo je gore i strašnije mučenje u čeljustima birokratskog, nehumanog sistema.
Crnohumorni roman bi se, za ovu priliku, mogao smestiti u okvirni, priručni žanr "memento mori": no podsećanje na smrt sve je samo ne šapat roba koji gospodareve trenutke slave i trijumfa boji upozorenjem na ljudsku prolaznost. Harin susret sa lavirintom srpskog zdravstva je gorka opomena smrtnima da njihova smrt može biti poniženje i uvreda, oduzimanje dostojanstva.
Zato je zanimljivo videti kako se u romanu citira i persiflira televizijska reklama poznata iz srpske realnosti, viđena očima masovnog ubice zdravstvenih radnika:
"... evo je zaspala, leži na leđima rasute kose, biće da je ipak reklama za farbu, gola, pokrivena preko grudi, čekaj, šta je bre ovo, telo klizi, hop, tras, zalupiše se vrata... Frižidera! U mrtvačnici! Sledio je neki idiotski tekst, nešto u fazonu...samo pet minuta... koji ubica, zapanjen, nije ni percipirao, o čemu se radi objasnila je u nastavku njegova sledeća žrtva, dr Oleg Janković, svečano otvarajući početak emitovanja serije spotova protiv raka dojke, tako se izrazio, koji će u narednim mesecima krasiti društveno angažovani program GTV. Ukratko, da je devojka iz frižidera odvojila samo pet minuta da skokne do prvog mamografa na ćošku – sada bi igrala u nekim veselijim spotovima. Možda bi i ulogu u nekoj domaćoj sapunjari dobila. Manj ako joj frižider nije bio odskočna daska u sapunjaru? Ili Velikog Brata? Ne čekajte rak, umrite od straha! Pridružio se ubica, u sebi, reklamnoj kampanji, stresa se od sopstvenog slogana, ali ne od straha, on nema čega da se plaši, za njega neizvesnosti nema. Stresa se i psuje. EPP smrti". (Đurđević, 2008, str. 141)
Kolokvijalnim jezikom i oštrim humorom autorka ovde otvara više polja analize: ne samo jedne neprilične televizijske reklame, već i problematičnog doživljaja realnosti. Lekarska etika izvrgnuta je kritici i travestiji u isti mah, a etika ubice predstavljena kao apsurdni efekat obrta: onaj ko ubija je društveni kritičar i higijeničar! Reklama nudi lažiranu sliku sveta: ta slika je sušta suprotnost realnoj slici birokratskog bezizlaza i sirotinjske infrastrukture sa kojima nas je Harijetin slučaj suočio. Reklama obrće prioritete i argumente: žena se metaforički optužuje za nemar prema sopstvenom telu, za nebrigu prema sopstvenom zdravlju. Čitalac koji je prepoznao u ovom opisu reklamu koja se tokom 2008. godine emitovala na kanalu B92 biće još oštriji u svojim sudovima. Jer, u reklamnom spotu se taksativno navodi koliko vremena žene provode u šminkanju, manikiranju i bojenju kose, te se to utrošeno vreme dinamički kontrastira sa pet minuta koji su dovoljni za pregled mamografom i blagovremeno otkrivanje raka dojke. Reklamni spot potpuno ignoriše činjenicu da je srpsko zdravstvo tehnološki i kadrovski nedovoljno opremljeno za brzu i efikasnu prevenciju malignih oboljenja. Tajanstveni ubica iz romana Čim preživim ovaj roman ljutito reaguje u ime svih žena optuženih da su se razbolele zbog previše pažnje poklonjene lepoti tela i premalo brige za zdravlje tog istog tela.
Slikom dobro dizajniranog marketinškog licemerja Mirjana Đurđević uvodi nas u svet korumpiranog zdravstva gde caruju pokloni i klanovi, u svet koji daje još jednu sjajnu priliku da se žensko marginalizuje. Prljava inspektorka Harijeta sada je vlasnica neuposlene detektivske agencije, starog juga i psa mešanca, bez prihoda i oslonca, prinuđena da vodi nemoguću bitku sa stoglavom hidrom srpskog zdravstva koje nema osnovnu medicinsku opremu a bavi se medicinskim turizmom, koje kuburi i sa osnovnom kulturom u ponašanju i sa neophodnom infrastrukturom dok istovremeno rade luksuzne klinike sa parkom, jezerom i jatom labudova u njemu – poput klinike veličanstveno nazvane "Švarcvald" po najpoznatijoj nemačkoj lekarskoj sapunskoj operi. U svetu takvih nepomirljivih suprotnosti Hari bije bitku za svoje zdravlje. Čitalac krimića često će sresti detektiva ili inspektora koji je nemoćan pred korumpiranim sistemom, ali retko onog koji je fizički slab: nikad nije video Holmsa sa nazebom ili Poaroa sa stomačnim gripom, a kamoli srpsku detektivku sa senkom tumora na rentgenskom snimku koja može značiti tešku malignu bolest. No inspektorka Hari je i dizajnirana kao nemoćni i ranjivi antipod slavnim umovima detektivskog romana, a takođe i trajno obeležena srpskim rodnim stereotipima: pre svega, nemogućnošću da išta predvidi i kontroliše. Običan krimić napisan u ekonomski razvijenoj zemlji ne može da primi u sebe junakinju koju izjeda strah od bolesti, smrti i – birokratije. Čelični duh Harijete ozbiljno je načet udarom srednjih godina, a sumnja da boluje od raka dojke gura je dublje na marginu: bez novca, posla i zdravlja, Hari nije samo sumorna inverzija oštroumnog detektiva, ona je slika i prilika arhiautsajdera – čestite pedesetogodišnjakinje bez perspektive i zaštite, najveće stradalnice tranzicije po svim pokazateljima. U društvu koje ceni mladost, ambiciju i amoralnost a put ka zdravlju popločava poklonima i mitom, ona može da protestuje tek reskim psovkama – u ovom romanu psuju se Bolonja i advertajzing, a najbolja drugarica naše junakinje naročito se istakla opsovavši doktoru sa nadimkom dr Udo onoga ko mu je kupio diplomu na "visokoj školi strukovnih studija za talentovane morone". Jedino žensko oružje je ta psovačka upornost; nepravda i kajanje, bes i ogorčenost mogu samo da se verbalizuju na više načina, i sa sve manje efekta.
Srpska detektivka bi, dakle, trebalo da traga za serijskim ubicom lekara sa onkologije. Zoro osvetnik koji žrtve prvo omamljuje hloroformom ukapanim na dečje pelene postaje heroj poniženih i prevarenih pacijenata željnih da raskrinkaju korumpiranu i nezajažljivu kvazielitu. Međutim, Hari nema vremena da rešava slučaj, jer je suočena sa velikom, beznadežnom enigmom sopstvenog tela. Hari je dešperatna Amazonka u nemogućoj hamletovskoj misiji ispravljanja iščašenog sveta: sada se bori protiv strepnje da bi odsecanjem desne dojke odista mogla postati Amazonka, mada bez luka, bez ikakve moći, bez ikakvog oružja. Bori se protiv misli o smrti, na čijoj strani je moćna saveznica – birokratija. Čim preživim ovaj roman je sav sazdan kao lanac čekanja na ljubazni klimoglav milostivog veličanstva Sistema, na startni znak da se kroz šumu formulara i procedura potrči put ozdravljenja.
Zdravlje kao imperativ svih imperativa i vrednost povrh svih vrednosti uvodi junakinju u dimenziju gde se tim istim zdravljem ucenjuje, preti, zavodi i gospodari. Zdravlje je nerešiv detektivski slučaj gde ne pomažu dokazi, intuicija ni dedukcija; dijagnoza i terapija su igre na sreću jer niko pojma nema da li je senka na snimku dobroćudni višegodišnji stanovnik ženskog tela ili pak agresivni doseljenik koji se bahato širi.
Budući travestija medicinskog trilera i bolničkih sapunica, roman Mirjane Đurđević je u isti mah i parodirani "whodunnit": potera za ubicom je obustavljena zbog potere za dijagnozom. U srpskom distopijskom Apsurdistanu zakazivanje pregleda i hirurške intervencije je nerešiv zadatak, tako da roman neminovno prati ona satirična oštrina koja je nemoguća u popularnim žanrovima: Šerlok Holms koji bi doveo u logičnu vezu raskošno osvetljen hram i razdrndan aparat za ultrazvuk momentano bi bio prognan u dosadni socijalni roman. Šesta "knjiga o Hariju" i jeste izvrnuta žanrovska rukavica, bačena u lice zdravstvu: zaplet bolničke sapunice maligno je uvećan u kafkijansko-pekićevsku parabolu o stravičnoj banalnosti bolesti i smrti.
Romani Mirjane Đurđević sliku ženskog i Ženskog prelamaju kroz prizmu travestije – žanrova koliko i rodnih predstava, filozofije koliko i predrasuda. Birajući da "poklonikovo putovanje" koje srpska žena prolazi tokom svog sazrevanja predstavi pre svega kao unapred izgubljen boj sa institucijama sistema i društva (SANU i zdravstvo, dijaspora i NVO), Mirjana Đurđević koristi humor i satiru kao moćne vidove subverzije svih predrasuda i neprijateljstava sa kojima se kompleks ženskih tema i pitanja stalno iznova suočava.


Literatura:

Biti, Vladimir. Pojmovnik suvremene književne teorije. Zagreb: Matica hrvatska, 1997.
Bošković, Aleksandar. "Književni lik, subjekat, identitet – teorijsko osmišljavanje?". Txt, 7/8, 2005, 3-9.
Đurđević, Mirjana. Čim preživim ovaj roman. Zrenjanin, Agora, 2008.
Frow, J. "Spectacle Binding: On Character". Poetics Today, vol. 7, br. 2, str. 227-250.
Lengold, Jelena. Lift. Beograd, Stubovi kulture, 1999.