Svetlana Kalezić Radonjić: Diskurzivna tijela poezije (o lirskom ženskom pismu)
Generalno gledano, koncept ženskog pisma počiva na ključnim stavovima poststrukturalizma, na idejama Fukoa, Lakana i Deride o drugosti, o strukturama koje su dio piščeve svijesti i o jeziku koji otkriva nesvjesne slojeve čovjekovog bića. Stoga, nužno je utvrditi postupke pomoću kojih se ženskost ostvaruje u umjetničkom tekstu. Nekada sam na tu temu razmišljala ovako: Nikada mi do kraja nije bilo jasno zašto bi se literatura promišljala na osnovu iskustva tijela. Da li to što sam žena znači da će moje stvaralaštvo karakterisati "nježnost u ružičastim tonovima", ili će činjenica da imam grudi bitno određivati vrijednost mog paragrafa?!? Da li će to što nosim štikle činiti moje stvaralaštvo – višim?!? Ili naprosto drugačijim? Ali, zar drugost, alteritet, nije ono što karakteriše svakog stvaraoca ponaosob, bez obzira na pol, i konačno, čemu teži svako ko se igra demijurga? Zar ne postoji u svakom od nas animus ili anima koji katkad bitnije određuju nečije stvaralaštvo, nego sam pol stvaraoca? Matoš je čvrsto vjerovao da je Isidora Sekulić tek pseudonim iza kojeg se krije muškarac. I mnogo je spisateljica koje pišu "muževnije" od velikog broja pisaca (i obratno). Ali, na kraju krajeva, šta znači "muževnost" ili "ženstvenost" u pisanju? Da li bi oličenje ženstvenosti predstavljao Miloš Crnjanski sa svojom izrazito lirskom rečenicom? Čini mi se da je cijela ova problematika tek refleks raznih naslova iz oblasti moderne psihologije koji su preplavili naše tržište – tipa "Muškarci su sa Marsa, žene sa Venere". Sigurno je da na život gledamo različito. Ali, stvaranjem dolazimo do univerzalnih istina. I tu priča o polovima ne važi.1Međutim, prije nekoliko godina autorka ovih redova nailazi na pjesmu koja je suštinski revidirala neke od njenih upravo spomenutih stavova, prije svega onaj koji se tiče iskustva pisanja tijelom. Iako se ta lirska tvorevina Ane Ristović ironijski odnosi prema naglašeno feminističko-oslobađajućem konceptu, ona ipak unosi žensko tijelo u tekst, što predstavlja jedan od osnovnih zahtjeva ženskog pisma.2 Evo pjesme u cjelosti: Oko nule Nezavisne smo žene. U iščekivanju nove ljubavi dišemo astmatično. Hranimo se pilulama neispunjenih obećanja. Tonemo u mutne snove. Dvadeset i četiri časa bolno vodimo ljubav sa migrenom i opraštamo joj jer je ženskog pola. Nezavisne. Svojim muškarcima kuvamo jela kojima su nas naučili njihovi prethodnici. Makarone u obliku klitorisa. Kečap što klizi kao menstrualna krv i obećava samo lizanje tanjira. Al još uvek verujemo u trijumfalne kapije koje rastu između postelje i kuhinjskog stola. Puštamo im muziku koju smo slušale pri gubljenju nevinosti i devojaštva. Među zavodljivim vešom setno čuvamo primerke sa nevidljivim tragom prethodnih spermi. Njišemo bedrima kao da okrećemo mlin: posle izvesnog vremena curi još samo lepljiva žuč. I kažemo, da ne verujemo više u zajednički vazduh koji se može deliti između usta i usta, a sve češće ostajemo bez daha. I kažemo, da centrifugu veš mašine koristimo samo kada se na njoj može odigrati dobar snošaj. A u program pretpranja i ceđenja sve češće, umesto rublja, ubacujemo parče po parče svoje istanjene kože. Nezavisne žene. Cenzurišemo svoje odveć meke reči. Podupiremo reviziju osećanja i teoriju po kojoj je prvo nastala nedužna Eva, a Adam zagrizao otrovnu jabuku jer je poželeo da mu Bog od zmije stvori još dva falusa: mislio, jadničak, da mu jedan dovoljan neće biti. Nezavisne, kažemo, više no ikad. A u osamljenim noćima, u usku vulvu spuštamo svoj čudesni prstić sve češće, kao da ubacujemo metak u puščanu cev koja opaliti neće. I smešimo se, s tugom, u snu bez snova. I ruka je na sigurnom, dok kruži oko meke nule. Iz ovog teksta Ristovićeve jasno se vidi da bi u poetičkom smislu bilo sasvim pogrešno svesti distinktivne osobenosti lirskog ženskog pisma na subverzivni profeministički poetski glas. Ono što predstavalja ključnu osobenost kvalitetnog lirskog ženskog pisma, jeste da se ono ne zadržava samo na rodnim/polnim pitanjima, već polazi od njih, iz njih izrasta, ali ih u krajnjem nadilazi metaforički sugerišući univerzalnu raspolućenost subjekata današnjice. U eseju Smijeh Meduze Elen Siksu izriče jedan od prvih zahtjeva ženskog pisma – unijeti svoje tijelo u tekst, pisati iz perspektive tijela, "ponovo otkriti svoje organe" da bi potekli "nepregledni izvori nesvjesnog". Nastavljajući se na ove stavove Lis Irigaraj u studiji Ogledalo druge žene kao kategorije narušavanja falokratije u domenu književnosti navodi fluidnost, različitost, heterogenost i mnoštvo. Kako ove kategorije izgledaju u konkretnom poetskom tkanju ponajbolje se može vidjeti na primjeru pjesme Tamare Šuškić. разапет само раскречен сад је на тебе ред у леденој дворани топли таласи топли таласи претходе гибању трупа камиони који господаре су само последица једне трауме пола тебе и протеза увек са шаком у устима плакала је дуго и без суза мој је аутопортрет мајмунски сад кад си ћелава не волим те више сад кад си ћелава у загрљају монументалног тате све тате тате од песка онај који је најмање то справа за вежбање дисциплине крдо које ме је изјахало Jedna od osnovnih razlika između muškog i ženskog diskursa, kao što se vidi iz upravo citirane pjesme, jeste to što se prvi smatra simboličnim, dok drugi računa na podrivanje ustaljenih semantičkih koncepcija, između ostalog, i kroz narušavanje falocentričnih jezičkih modela čime se omogućava slobodna igra značenja. Takođe, dok je muški diskurs naglašeno falocentrički, ženski je suštinski semiotički što se može pratiti i kroz djelovanje mlade pjesnikinje Maje Solar. Evo, jedne od njenih pjesama date u vidu feminističkog manifesta čime se naročito ispituju međuprostori prožimanja teorijskog i poetskog, čime se sugeriše posebna vrsta aktivizma suštinski povezanog sa temeljnim preispitivanjem rodnih obrazaca. Нечија жена simone de beauvoir је жена jean-paul sartrea крастава жаба је жена принца снаха. змија је жена дрвосече, доброг дрвосече којему је све опроштено чим се покаје tess gallagher je жена raymond carvera djamila boupacha је жена алжирске слободе медуза ФЛНа дефлорисана пивском флашом француских војника, свако има своје слабости, па и Господа, а девојчице су погане и развратне толико развратне и толико развратно криве за навођење на разврат сарадница у настави је жена факултета и свих његових логичности и правила дубравка ђурић је жена мишка шуваковића јасна мањулов је жена слободана тишме шољица је жена од чаја и кафе партија је жена политичара гитара је мазна жена музичара жена је нечија жена њено име се догађа у поретку означеног vandana shiva је жена екофеминистичког бунта ехо је нарцисова жена двојник, мало погрешна феноменологија духа је хегелова жена иако се не зна у којој улици живи где оставља лимунове флеке јер ниједна улица не носи име филозофа већ само књижевника и осталих народних хероја, жена живи у републици ратника јебача хероја мултипликација је жена разума репродукција је жена бога србица је жена варварогенија децивилизатора србија је жена која увек умре млада и привиђа се као ксенија преподобна великомученица као и све мртве драге она није крива криви су они који су живи толико чекања и толико пожутелости истргнутих ћелија јетре одета је сванова утрипована љубав гала је жена муза пола елијара и салвадора далија крава музара набрекла стимулација мајчинска фигурина за шмрљаве геније шејла шехабовић је жена која не жели да буде поетеса силвија плат је жена теда хјуза, преславна мртва драга са главом у рерни реклама је жена задовољства и среће, чистог и белог све мирише и с лакоћом је игла је жена шиваћег строја за крезубе дане капиталистичке мреже из које ниједна жена.риба, жена.сирена не може измигољити суштина је жена привиђања, увек прошла беоњача је жена метафизике светлости одгојена у љубави од вредних родитеља, радника и домаћице детињство пуно искричавих недостатака који лете лу андреас саломе је жена фасцинација рилкеова фројдова ничеова на вјешалима есмералда, стереотипна лепота у загрљају ружноће принцеза и звер да је бар писмо убило зграду компјутер угостио лакрдију еротских правила језик избрисао вечно друго ева баховец је жена младена долара јудита шалго је жена зорана мирковића жена без означитељског слова не постоји и није крива што је њена прва идентификација у биографијама то да је нечија жена Ovakve poetske tvorevine suštinski mijenjaju "klasično" poimanje poezije koje računa na ustaljene modele lirskog koji njeguju sasvim jasan, čist i prepoznatljiv lirizam, nepomiješan sa bilo kojim drugim diskursom, a naročito ne sa onim manifestnog tipa. Kroz navedene ženske glasove, različite i raznovrsne, dâ se primijetiti i činjenica da je razvoj fenomena ženskog pisma prošao kroz nekoliko faza. U početku se stavljao akcenat na opoziciju muško/žensko, da bi se kasnije došlo do usvajanja prinicipa različitosti (drugosti) koji se mogao podjednako primijeniti na sve vrste suberzivnog diskursa koje oličavaju suprotstavljanje, pobunu i nepristajanje na unaprijed zadate obrasce mišljenja. Tako je kontrast muška-ženska tradicija zamijenilo ispitivanje različitih iskustava bilo da se polazi od tjelesnih, jezičkih ili psihoanalitičkih. Dakle, ako bi na kraju trebalo sumirati šta podrazumijeva sintagma "žensko pismo" u okviru poezije, moglo bi se reći sljedeće:
________ 1 Svetlana Kalezić: "Štiklom protiv falokratije", Agora, Podgorica, mart 2005. 2 Začeci poetskih strujanja ženskog pisma na širem ex-yu prostoru svakako se mogu prepoznati u poeziji Judite Šalgo, Jelene Lengold, Marije Knežević i niza drugih pjesnikinja. Među njima se naročito izdvaja Radmila Lazić svojim autentičnim lirskim glasom, ali i učešćem u osnivanju ProFemine, kultnog časopisa koji je mnogo učinio za promovisanje ženske književnosti i kulture. Pomenuta autorka je i priređivanjem antologije savremene ženske poezije Mačke idu u raj (2000) suštinski uticala na pomjeranje lirskih feminističkih tokova sa margina u pozicije bliže centru. Kada je već riječ o zbirnim publikacijama, četiri godine kasnije pojavljuje se zbornik poetskih i autopoetičkih tekstova pjesnikinja mlađe generacije Diskurzivna tijela poezije (2004), po kojem je ovaj rad i dobio ime i koji predstavlja nastavak onih tendencija započetih sedamdestih i osamdesetih godina prošlog vijeka. Ana Ristović, Tamara Šuškić, Natalija Marković, Ljiljana Jovanović, Maja Solar, Dragoslava Barzut – samo su neka od imena zaslužnih za nova, kvalitetna ženska poetska strujanja. |
|
|||||
|
|||||
|
|||||