ARS br. 1-2 god. 2010.
LICA:
JANKO - 82, đed
OZREN - 60, njegov sin
MITAR - 35, njegov unuk
ĐURĐA - 38, njegova unuka
PETAR - 30, njegov drugi unuk
VIKTOR - 22, njegov treći unuk - praunuk
LJUBICA - 21, djevojka
SLIKA I
Dnevna soba. Vrijeme ručka, oko tri sata poslije podne. Nepodnošljiva je vrućina. Đurđa
rasprema sto za ručak. Mitar leži na dvosjedu, drži mokru krpu preko glave, kunja. Ozren
sjedi na stolici, raskopčane košulje, pred ventilatorom koji je udaljen svega pola metra od
njega.
OZREN: Ne može se više ovako... (uzdiše) Ne može... Pomrijesmo...
MITAR: Je li raštan i danas?
ĐURĐA: Ostalo je, nećemo ga bacat’.
OZREN: A, bubetina nikad više. Kako samo ne pocrkaju na ovi žaropek. Makar ove
leteće...danju muve, noću komarci...o jadu me zabaviše...a vas đeco? A, po vas dan mokar,
ne znam kako se ne lijepe za mene...pihhh.
MITAR: Ima li dana kad nama nešto ne ostane? Raštan smo i brzo pojeli ili ga je malo bilo...
ĐURĐA: Ne pitaj mene.
OZREN: Mitre, nije siromah ko malo ima, već ko puno želi. Znaš?
MITAR: A otkud bih znao, pored tebe sveznalog.
Đurđa krpom rastjeruje muve.
ĐURĐA: Ni ove mreže ne pomažu, ne znam kuda ulaze ove muve proklete.
MITAR: Ne ulaze... Ovdje i nastaju i nestaju.
ĐURĐA: Tačno, odavde niko ni ne izlazi.
OZREN: Pomrijesmo od ove vrućine.
Ulazi Janko. Sporo hoda naslanjajući se na štap. Prilazi Ozrenu s leđa.
JANKO: Neće tebi ništa bit’. Ti si, jadan, besmrtan. (Sjeda na stolicu za ljuljanje) Ko je
sjedio opet na mojoj stolici? (Udara štapom Ozrena) Čuješ li što te pitam, ko? Ja znam kako
ostavljam jastuče.
MITAR: Otkud znam ko je sjedio.
JANKO: A otkud bi ti išta znao. Nije dovoljno što me starost satrije, nego još moram da
ponavljam stvari po stotinu puta.
ĐURĐA: Ajde za sto, postavljen je ručak.
Ozren i Mitar sjedaju za sto.
OZREN: Ja ne mogu ni zinut’ na ožicu od ove aluge, no mi jednu rakiju naspi.
ĐURĐA: Ti, đede?
JANKO: Kad ogladnim.
ĐURĐA Ni ja ne mogu čekati cijeli dan... kad ko ogladni, a ti Đurđa dežuraj.
JANKO: Stražićeš svu dragu noć, ako bude trebalo.
ĐURĐA: Kad bi smo jednom ručali ili nešto uradili kao normalna familija.
JANKO: Koja familija? Ođe familije nikad nije ni bilo. Za stvaranje i održavanje familije
potrebni su sposobni i karakterni ljudi.
OZREN: Bila je nekad familija.
JANKO: Ćoooot!
Tišina
JANKO: Kad?
OZREN: Bila je. Dok...
JANKO: Dok ti je žena brinula i o muškim i o ženskim rabotama? Jer si iza ženske raše
mogao da skrivaš svoju nesposobnost. Nikad nijesi mogao da izvedeš sebe na put koji ti je
rođenjem pripao. Nikad nijesi bio, niti si stvorio od sebe muško. Je li to slika normalne
familije? Familija pogrešno raspodijeljenih zaduženja. Ne zna se ko je muško, ali zna se ko
je žensko.
MITAR: Kad bi jednom, samo jednom, preskočili ovu temu za ručkom.
ĐURĐA: I za večerom i doručkom...
JANKO: Kad nemate oca da...znao bi ja sa vama da ste moja đeca. Ih, i te kako bih znao.
ĐURĐA: Znaš i ovako.
JANKO: Ćoooot!
Mitar, Ozren i Đurđa ručaju.
JANKO: Nemoj ko da sjede više na ovu stolicu!
Tišina.
JANKO: Rekao sam nešto!
OZREN: Dobro.
JANKO: A, ti si sjedio, čim se javljaš.
OZREN: Nisam, tata.
JANKO: Pa, što se oglašavaš onda?
OZREN: Pa, jer..
MITAR: Samo jedan dan, molim vas.
JANKO: Šta veliš, Australijanac?
MITAR: Samo tražim jedan, ali jedan, obrok da mi ne presjedne.
JANKO: Ooo...dosta tražiš, dosta. Misliš, u tuđinu će sve po tvojoj volji činjeti, a? Kapitalisti
su to, oni živom čovjeku čapru deru!
MITAR: Kako god, samo ga ovako ne činjeli.
JANKO: A, imaš pravo, imaš. Da je obrok pristojnijeg ukusa, pa da se raspravljamo, no,
ovako si i u pravu.
ĐURĐA: Sa novcem koji mi dajete i ovo je odlično.
MITAR: Ni dok je majka bila živa nismo imali više, ali se nismo žalili.
JANKO: Ada, sve je bolje od splačina. (Smije se)
Đurđa plače.
ĐURĐA: Bojim se da ćete biti željni i ovakvog ručka.
OZREN: Svaka rabota ponekad ispadne više ili manje dobra. Po ovakvoj vrućini, umori se
čovjek ležeći, a ne da radi nešto.
JANKO: Kakva vrućina? Što bi da ste u kakvom kamenolomu i da vam ’rbat puca pod
tragačem punim krša!
Tišina.
JANKO: Vrućina...kao da vi znate šta je vrućina, dembelji jedni. (Ustaje) Odoh na trijem...
gledat vas ne mogu. (Izlazi)
OZREN: Idemo li sjutradan na ovu sahranu?
ĐURĐA: A, idemo...
OZREN: Taman i Mirjani na grob svijeću da zapalim. Nisam odio, evo deset dana.
ĐURĐA: Zajedno ćemo svi otići, poslije saučešća.
OZREN: E, Mirjana, Mirjana...
ĐURĐA: Srećnija je pod zemljom, nego što bi ovdje bila.
OZREN: Ih, znala je ona sa svima...nijedna kao ona...
ĐURĐA: Nemoj i ti sada, tata.
OZREN: Znam, sine...nije lako poslije nje...težak ti je majka zadatak ostavila. Recimo, ona
bi sad...
MITAR: Alo! Alo! Stani, čovječe, stani! Već godinu i po dana živimo u mraku! Mogli bi bar
jedan dan taj teret da ne nosimo na grbači! Bila je idealna majka za nas, za tebe supruga,
prijatelj za svakoga, ali je nema više.Nema! Svi ste u kurac pošli zbog nje! Sve vas je sa
sobom povela pod zemlju! Onaj je u manastir otišao, samo tri dana poslije sahrane. Ovaj
mali, vidiš, ne uvlači se u kuću, na ulici od zraka do mraka, drugovi su mu najveći gradski
propaliteti, narkomani, vjerovatno i on fura dop, tebe boli kurac, ti samo kukumačeš, svakog
božijeg dana, samo kuku lele, lele kuku...govorim za vaše dobro, otvorite oči, trgnite se.
Mene nesreća zaobilazi. Ja imam budućnost, stvorio sam je! Neću sa ovim muvama da
istrunem ovdje. Brzo palim iz ovog pakla, iz ove zemlje, iz ove kuće. Samo zazvoni telefon:
Trebao nam je Mitar Bošković. Ja sam, izvolite? Samo da vas obavijestimo, dobili ste vizu
za Australiju, dođite u našu ambasadu...Naravno, hvala...samo jedno pitanje: Da li je u
Australiji dozvoljen izvoz kengura? Ha, ha, ha, šala, šala. Otvorim kasicu, pravac aerodrom,
par presjedanja, malo gledanja u predivni okean i paf! Stigao u raj.
ĐURĐA: Iskreno, želim to.
MITAR: Nema šta da želiš. Tako će i biti.
Đurđa odnosi posuđe sa stola.
OZREN: Kako izać’ na kraj sa ovom vrućinom... pocrkasmo vala...
Prilazi ventilatoru i zauzima malopređašnji položaj. Mitar kvasi krpu, leže na kauč i stavlja
je preko glave. Čuje se samo zujanje muva.
Mrak.
SLIKA II
Dnevna soba. Viktor i Ljubica vode ljubav na stolici za ljuljanje. Pokriveni su mokrim
čaršavom. Čuju se uzdasi koji se ubrzo stišavaju. Viktor ustaje, oblači se i leže na kauč.
LJUBICA: Šta je bilo? Želim još.
VIKTOR: Gadno mi je.
LJUBICA: Molim? Gadno ti je?
VIKTOR: Od ovolike količine znoja i ovih muva. Šta se gledaš odma, kralju? Ništa ti ne fali.
LJUBICA: Pa, kad mi ništa ne fali, što me ne šetaš?
VIKTOR: Jer mi nisi djevojka, kralju.
LJUBICA: Nego šta sam ti? (Ustaje sa stolice i kreće prema Viktoru) Šta sam ja u tvom
životu? Je li, ljubavi?
VIKTOR: Skloni se od mene, ni ovako ne mogu disat.
LJUBICA: Kretenu jedan. (Rastjeruje rukom muve, oblači se) Stvarno, koliko ovih muva
imate...
VIKTOR: Nisi znala da je ovo doba muva? Al’, navikneš se, kao ti na mene, mala.
LJUBICA: Uuuu, kakav je onaj Viktor, faca, a? Viktor, najveća faca. Koja si ti faca, kralju?
Samo izigravaš nekog frajera, kralju, mislim, svađaš se i tučeš samo radi imidža. Znam ja
takve, a takvi najbolje prolaze kod nas. Kad su sve glupače!
VIKTOR: Pa, da...koja sam ja faca, dva eura nemam u džepu, a nešto se kurčim, kao jebem.
Ali, što više biješ narod, bolje prolaziš kod riba. Bolje prolaziš kod svih, kralju. Da ti ne
govorim o ovim što su ležali. Svi sadašnji zatvorenici su najveći budući jebači u ovoj
poremećenoj državi, a najbolje u svemu tome je što su svjesni te istine.
LJUBICA: Pa šta ako nemaš para? To nije mjerilo kakav ćeš frajer biti. U stvari jeste, kad su
glupače. I treba da im rade paraši, to što im rade.
VIKTOR: A, šta im rade? Plaćaju im telefone, plaćaju račune, plaćaju separe, plaćaju viseće
stolove, plaćaju dnevno piće, plaćaju noćno piće, plaćaju na DJ-eve, plaćaju na živu svirku,
plaćaju ljetovanja, plaćaju zimovanja, plaćaju ručkove, plaćaju voćne kupove, plaćaju
tjestenine, plaćaju večere, plaćaju po hotelima, plaćaju po restoranima! Sve plaćaju i svugdje
plaćaju! Samo kad ih karaju ne daju ni centa i zato su čiste. Nisu kurve, ali jesu ološi. Nisu
one glupače, kralju. Oni su glupaci. Eh, ja da imam, vidjela bi kako bi im plaćao. Baš bi im
plaćao.
LJUBICA: Meni niko ne plaća, iako bih mogla... više nego svaka.
VIKTOR: Što bi tebi neko plaćao kad imaš para, kralju? Bi li voljela da ti plaćaju? Smeta li
ti to?
LJUBICA: Pa, plaćaju mi! Nego ja ne dozvoljavam.
VIKTOR: Ćuti onda!
LJUBICA: Nemoj da me ćutkaš.
Tišina.
LJUBICA: Kad tvoji dolaze?
VIKTOR: Zašto?
LJUBICA: Voljela bih da ti upoznam familiju.
VIKTOR: Evo samo što nisu, otišli su na kolektivno sunčanje. To je naš mali porodični
ritual koji upražnjavamo jednom sedmično. Obično se izabere najtopliji dan. Oduševićeš se
njima.
LJUBICA: Ozbiljno? A gdje se sunčaju?
VIKTOR: Kralju, što si paglu tako, kakvo sunčanje na četrdeset stepeni, na sahrani su ...
krepala je neka komunjara, pa zbog đeda moraju svi ić’. Kako on neće krepat’, (za sebe)
govno staro...
LJUBICA: A đed ti je faca neka, je li? Kao ti?
VIKTOR: (Ironično) Strašna faca, veliki gospodin, rijetkost za današnjicu, izuzetno prijatan,
neposredan...duša jedna.
LJUBICA: Nisam navikla da tako govoriš o nekome.
VIKTOR: Kad sam bio dječak, stalno me uspavljivao u krilu, na toj stolici...
LJUBICA: Znala sam da mora postojati neko koga voliš. Ne vjerujem u bezosjećajne ljude,
kakvim te drugovi predstavljaju. Viktor, faca. Velika faca, Viktor.
VIKTOR: Provalila si me...ali, lagano, samo zipa da ne pominješ u javnost i u moje društvo
ovo što si saznala, kralju.
LJUBICA: A? Nisam ti ja, kao ove glupačice tvoje.
VIKTOR: Počela si da me crnjačiš. Žestoko me crnjačiš! (Rastjeruje muve) Idem da se
tuširam.
LJUBICA: Mogu li i ja?
VIKTOR: Ne!
Ljubica šeta po sobi. Spolja se čuje škripavi zvuk otvaranja kapije. Ljubica se brzo oblači i
sjeda na stolicu za ljuljanje. Ulazi Janko, gleda u Ljubicu.
LJUBICA: Dobar dan. Vi ste pretpostavljam Viktorov deda?
JANKO: Mrš! Mrš! Mrš! Mrš! Mrš!
Ljubica prestrašeno istrčava iz kuće.
JANKO: Mrš, skote raščepljeni!
Ulaze Đurđa i Ozren u sobu. Okreću se za Ljubicom.
OZREN: Šta je bilo, tata?
JANKO: Nemoj da te ovim štapom raspalim! Miči ovaj čaršav, ovu poganštinu s moje
stolice! (Ozren uzima čaršav i namješta stolicu) Đe je onaj mali? Zadaviću ga ovoga trena!
Viktor izlazi iz kupatila.
VIKTOR: E? Alo, šta vičete?
JANKO: Nemoj da se desi više... neko kurveče da prag moje kuće pređe, je li jasno?
VIKTOR: Dobro je, kralju. Kuća ti je na mjestu...
JANKO: Pitao sam, je li jasno?
VIKTOR: Jesi li snajs spondrlajs iza kuće, đede?
JANKO: A?
VIKTOR: Kakav mrznov od čovjeka, što je ovo!
ĐURĐA: Ajde da se ne vrijeđamo bar...
JANKO: Šta veliš, čistunice, a? (Udara Ozrena štapom po glavi i obraća mu se) Viđe li
ćerku na groblju? Viđe li ćerku, nesrećo? Kako se pribila uz onog Pekovog... uz švabu
odvratnu, bezubu... a ruku joj naslonio na rame, ne spušti je uru vremena. A njoj... oči sijaju
kao žeravica.
OZREN: Stvarno, sine...čini mi se da svu svi prisutni...
ĐURĐA: Samo u mene gledali, je li tata?
JANKO: Pogledaj joj razgolićenog trbuha, vrano jedna, malo li si kuću ovu osramotila.
Nećeš se više primicat njegovoj prodavnici, no ćeš namirnice od sad uzimat’ na drugom
mjestu.
ĐURĐA: To je najbliža prodavnica, sljedeća je kilometar daleka, umrijeću po ovoj zapari.
JANKO: Kupovaćeš! Dok ja dajem novac, kupovaćeš đe naredim! I dok se on ne vrne
tamo, u Njemačku svoju...nogu ne smiješ pružit’ u tom pravcu.
VIKTOR: Iskupiće se dobro skuvanim ručkom. Ima li šta novo na današnjem meniju?
ĐURĐA: A, šta sam ja kriva, Viktore?
VIKTOR: Sve li je tebi teško, pogledaj druge žene, kralju. Samo kukaš i plačeš, plačo,
plačljiva...
OZREN: Neka kuva što kuva...ali neka ne izlazi, pa će sve bit’ dobro.
Đurđa plače. Ulazi Mitar.
MITAR: Što je muka danas? Ponovo galama...zašto plačeš, Đurđa?
VIKTOR: Zagorio ručak, pa se plača plačljiva sva potresla. A ovom starcu dobro došlo da
joj vodu vadi...
MITAR: Ako je raštan, neka je! (Đurđa podigne glavu, pogleda ga) Neka, nego ću i ja
zaplakati, sejo. A, ko će ga više?
JANKO: Pi! Ni za šta li te bog dao nije, avetinjo, sem za okiđeni obraz. Vuci se u kuhinju,
makar taj ručak spremi na vrijeme!
ĐURĐA: (Udara rukom o sto) Idi, pa ga sam skuvaj, kako si ga zakuvao svih ovih godina,
siledžijo!!!
JANKO: Šta to izgovori, crna kukavice? (Pridiže se)
Đurđa iz plača počine da se histerično smije.
ĐURĐA: E, to što si čuo, panjatu škrbavi! Ne mogu više!Ne mogu više!
OZREN: Sine...
ĐURĐA: Jer ćete od sad vi da kuvate, spremate, raspremate, čistite stan, idete u kupovinu
i obavljate apsolutno svaki posao vezan za vaše nesposobne živote i za ovu prokletu kuću!
Ja idem u Njemačku! Prihvatila sam Ljubišin poziv! Udaću se za njega, a vi se sad snalazite,
nadam se bolje nego sa mnom!
Đurđa ustaje, ide prema izlaznim vratima.
OZREN: Sine...
VIKTOR: Neka ide! Idi, možda njemu budeš valjala za nešto!
Đurđa se zaustavlja, gleda u Viktora.
VIKTOR: Ne brini...nije ti ni za đecu kasno...dobro se držiš za svoje godine, godine tvog života.
Đurđa zastaje. Janko se smješka. Zatim izlazi.
JANKO: Vratiće se, vratiće...
Tišina.
JANKO: Šta ste namjestili takva lica? Vratiće se...i još će da moli da ostane.
VIKTOR: Idem da nastavim tuširanje.
Mrak.
SLIKA III
Ozren, Mitar i Viktor sjede u dnevnoj sobi. Ozren pije rakiju.
OZREN: Ovo ne valja...znao sam...niko me ne sluša.
VIKTOR: Niko te nikad nije ni slušao, zašto bi sad...
OZREN: Znao sam...znao sam da ćemo pomrijeti. Isprva mišljah od vrućine, ali biće prije
od gladi...
MITAR: Ne unosi jednom nervozu tata i ostavi tu rakiju, ne valja ti. Smišljajte kako da je
odgovorimo od toga.
OZREN: Već dva dana je nema. Napustila nas je...gotovo je.
Viktoru zvoni mobilni telefon.
VIKTOR: E, kralju... ajde, biću tu brzo...i mojne one klošare da dovlačiš, bez paške...aj
zdra’o. Daj i meni naspi jednu da zvičim, tata.
Tišina.
VIKTOR: Što ste crnjaci takvi? Morala je Đurđa kad-tad da omudati. Dosta je trpjela...
MITAR: Šta pričaš, mali? Ti se najgore ophodiš prema njoj od svih ukućana.U, oprosti,
Janko pa ti. A najmanje razloga imaš, Đurđa bi nas sve mijenjala za tvoj mali prst...
VIKTOR: Mitre, pa znaš za ono...što si veće smeće, to te više vole. (Osmjehuje se
zadovoljno)
MITAR: Još si ti mlad. Ništa ti ne znaš.
VIKTOR: Nego šta nego sam mlad, postoji li nešto bolje možda od toga? Mlad sam, ali sam
bar svjestan da je maltretiramo, da nam ništa po voji nije, kralju, štagod da uradi. I žao mi je
ponekad, kao sada...a vi je trebate, jer bez nje prstom ne možete mrdnut, a ne što je volite...i sad ste kao fora dobri.
OZREN: Teško nama...
VIKTOR: Odoh ja. Vidimo se kasnije. I ne bacajte se u crnjak, vratiće se Đurđa.
OZREN: Vratiće se...da nas pokopa kad pocrkamo.
MITAR: Ćuti, jezik pregriz’o. Vratiće se...Ostaće Đurđa sa nama.
Mrak.
SLIKA IV
Janko sjedi na svojoj stolici, ljulja se. Ozren sjedi za stolom, ventilator je pred njim. Mitar
leži na trosjedu. Đurđa postavlja ručak.
OZREN: Sine, oćeš li mi nasut’ jednu čašicu?
ĐURĐA: Oću, tata, nego ne valja ti po ovoj vrućini.
OZREN: Znam ja šta mi valja, a šta ne.
JANKO: Ne smije se više slabit pred ženom...ne smije se popuštat.
OZREN: Šta, tata?
JANKO: Pojedoh se...zbog vas sam se smilovao da je puštim nazad...
OZREN: Nećemo više o tome...
JANKO: Nemoj ti meni, o čemu ćemo! Treba da se kuće, prezimena se stidim zbog ove...ne
stidimo li se već dovoljno, svi! Četiri noći je nema, vucara se po komšiluku...i tek tako da se
vrati. To u mojoj kući ne može! Ne može bez kazne!
ĐURĐA: Vratila sam se jer je Mitar došao po mene. Da me moli, da ne pocrkate od gladi.
JANKO: Ćooot, pogani jedna!
ĐURĐA: Ne brini, đede, neću još dugo ostati ovdje?
OZREN: Šta to pričaš, sine?
Mitar ustaje.
ĐURĐA: Isprva mi je bilo žao. Razmišljala sam ovih noćiju i odlučila. Idem sa Ljubišom.
Idem. Šta ću ovdje? Nikom ništa ne valja, bilo šta da učinim. Nema ljubavi, nisam je osjetila
godinama. Ni trunke. A ne onoliko koliko mi je potrebno. Koliko sam godinama priželjkivala.
Sve ste upropastili. Ubili ste me.
OZREN: Sine...
ĐURĐA: Učinila bih to i ranije, da sam imala snage. Ali, jake ste mi okove stavili. Čvrstim
ste me lancima vezali.
OZREN: Kako...ne možeš...sine, ne smiješ da nas ostaviš, ne možeš.
ĐURĐA: Zbog čega? Koga?
MITAR: Mi smo ti familija. Najbliža i jedina.
ĐURĐA: Ja bih...
JANKO: A, dijete đe ćeš?
ĐURĐA: Molim?
JANKO: Dijete! Kome ćeš ga?
Tišina.
ĐURĐA: On će... on...
JANKO: A, kako će reagovat’ ako sazna?
ĐURĐA: Zašto bi saznao? Kad nije do sad, neće ni od sad.
JANKO: Oće, oće... I šta ćemo onda?
ĐURĐA: Jesi li svjestan šta bi napravio time?
JANKO: Ne činim ja to...već ti!
ĐURĐA: Ti...Tata? (Pogleda u Ozrena koji je spustio glavu) Mitre?
MITAR: Možemo li mu šta?
Janko se smije.
ĐURĐA: Je li tebi stalo do koga u ovoj kući? Da li bi dozvolio da neko proba da bude
srećan?
JANKO: Stalo mi je do vaše sreće. A srećni ne možete biti ako niste iskreni. Je li vam to
vazda govorila ona avetinja iz manastira?
ĐURĐA: Nećeš ti ništa reći Viktoru!
JANKO. Oću, oću...da vidi kakva mu je majka velika i hrabra žena i kako mu sreću oće.
(Smije se)
ĐURĐA: Ja mu želim sreću, veću nego svi u ovoj...želim mu sreću jedina u ovoj kući!
JANKO: Viđećemo da li on misli tako. Viđećemo...
Đurđa zaplače i otrči u sobu.
Mrak.
SLIKA V
Đurđa čisti prašinu po kući. Mitar leži na trosjedu, čita novine.
MITAR: Četrdest i sedam sjutra.
ĐURĐA: Ovaj otrov nije djelotvoran.
MITAR: Dodaj još pet, nego ne smiješ da zanemariš paniku koju bi ta cifra izazvala, i to u
hladu, metar iznad vode.
ĐURĐA: Tobože ubija sve muve u prostoriji, a ja još jedne mrtve ne vidjeh.
MITAR: Pitam se, koliko bi iznosilo na Suncu? U Ulici slobode?
ĐURĐA: Neću više kupovati ovo smeće, nego muvalicom...pa koliko mogu.
MITAR: Kako ne pocrkaju na ovoj vrućini same.
ĐURĐA: Kako i mi. Eto, kako.
MITAR: U Australiji ne vjerujem da je ovako pakleno. Jeste pustinja, ali nije kao ovdje. U
Melburnu znam da nije.
ĐURĐA: Ima li kakvih vijesti? Je li ti se javljala? Pisala?
MITAR: Nije. Mreža nam nije dobra...a pisma...ko bi ih donio po ovoj vrućini. Niko
normalan. (Ostavlja novine i stavlja mokru krpu preko glave) A ti? Jesi li se predomišljala?
ĐURĐA: Za šta?
MITAR: Pa, za odlazak.
ĐURĐA: Kakvo je to pitanje, Mitre? Tebi ovo djeluje kao šala?
MITAR: Ne znam, razmišljao sam...to je dosta zajebana situacija. Ne samo za nas. Ono što
je đed pomenuo...
ĐURĐA: Ne pominji ga u mom prisustvu. Gada tog...
MITAR: Ma, znamo oboje kakav je, nego, to jeste malo komplikovano gledajući kroz tvoju
prizmu...
ĐURĐA: Ma, nije komplikovano! Ko to kaže? Sad ste našli da mi izložite problem, zbog
kojeg ne živim dvadeset i dvije pune godine! Da mi objasnite kako nije lako! Ja ne znam,
nego ćete vi da mi kažete!
MITAR: Đurđa, samo pokušavam da ti pomognem. Da sagledamo situaciju iz najboljeg
ugla.
ĐURĐA: Da mi pomogneš? A, gdje si bio svih godina? Gdje ste svi bili? Vašeg mi obraza!
Rođeno dijete me mrzi zbog vas! Ne zna ko mu je majka! Možeš li bar dijelom da osjetiš ili
približiš osjećaj, kako je kad ti zabrane, kad isčupaju identitet majke iz tebe...kad te dijete ne
zove majkom...kad dijete ne zna da si mu majka...
MITAR: Ne mrzi te.
ĐURĐA: A, sad bi da pomognete! Sad, kad nema pomoći! Ne ispravljaju se stvari poslije
ovoliko godina...ne...
MITAR: Pričao je o tebi jedne noći...jedini te branio, pravdao. Kaže, mi smo krivi...
ĐURĐA: (Briše suze) Je li? Stvarno? Šta je rekao? (Ulazi Viktor)
VIKTOR: Ovo nije moguće. Ljudi, jeste li izlazili napolje? Znate li šta je to? Nema vazduha!
Ali, bukvalno nema! Nema ni ljudi, ni kola... ništa! Samo vrućina! Jebem ti ovakvo ljeto, da
ti jebem.
ĐURĐA: Jesi li gladan?
VIKTOR: Gladan? Slušaš li šta ti pričam?
ĐURĐA: Pa, šta znam...rekoh, da nisi...
VIKTOR: Šta, rekoh da nisi? Možeš li ti da jedeš na ovoj vrućini?
MITAR: Dobro, pitala te fino...
VIKTOR: Bolje mi je bez tih finih pitanja. Kad bi jednom uključila mozak, možda ih ne bi
postavljala. Idem pod vodu...jedno sat vremena. Ne uznemiravajte.
MITAR: Oćeš li pristavit po kafu?
ĐURĐA: Evo.
Mrak.
SLIKA VI
Ozren i Mitar sjede za stolom, Janko je u svojoj stolici za ljuljanje, kunja.
JANKO: Ozrene?
OZREN: Reci, tata?
JANKO: Mlatni ovom muhalicom koju muvu, ne mogu oči sklopit’.
MITAR: A, gdje on, đede. Ne bi jednu uspio da ubije, koliko je spor i trapav.
JANKO: Pa, što ti ne skočiš, nego samo pričaš.
MITAR: A...sad će Đurđa. Kad dođe iz trgovine.
JANKO: Đe je otišla u trgovinu?
MITAR: Ne znam.
JANKO: Da nije kod Njemca, opet? Da bravu pritegnem na vrijeme.
OZREN: Nije kod njega, sigurno.
MITAR: Đede, nemoj da si tako zadrt. Moraš nekad da se uklopiš, ukurviš ja to kažem, za
svoju dobrobit. Inače, nagrabusismo.
JANKO: Nemoj da mi govoriš šta ja moram! Đe da se uklapam i preklapam! Dok si pod
mojim krovom ima da slušaš! Bude li nas opet sramotila, znam ja kako ću!
MITAR: Đurđa je ozbiljna! Sto posto nas napušta!
OZREN: I ja se bojim da je tako...
JANKO: A, šta si činio u životu, sem što si se plašio, nesrećo? Ko će da ode? Ko to kaže?
MITAR: Pričao sam juče s njom, odlučila je da ide. Čvrsto je odlučila.
JANKO: Nikad li u tebe muškarca neće bit’! Svi ste povukli na ovu mrcinu! Neće ona
nikad otić’ iz ove kuće, nikad! Plaši se đeteta, jadni ne bili. To su ženske prijetnje, one
podmukle, a neistinite, da čorbu zakuvaju, da začine, te se svi potruju! Pih! Nikad pogani,
kao ženske. Ima li vam očiju tu đe bi trebale bit’? Vidite li nesrećnici što pokušava? Pih!
MITAR: Samo ti kažem...
JANKO: Jesi li ti gluv? Na pomen imena njegovog, ona drhti, izbezumi se. Ciknula bi,
presvisnula kad bi on saznao sad, poslije ovoliko godina! A, još crni đavo, živac! Ko ti ga
zna šta bi mu na’m palo. Ne smije ona, samo se sili kad vas vidi takve, isprepadane. Đe me
zapadoste ovakvi, oganj vas spalio! (Ustaje. Ide prema izlaznim vratima.) Odoh, malo na
trijem da odmaram. Svaki li me dan napučite!
MITAR: Tata?
OZREN: E, sine? Skapah...ne znam je li mi loše od vrućine ili od ove muke Đurđine.
MITAR: Moramo skrajnuti đeda. Neki će kastig napraviti, bojim se.
OZREN: I on se plaši da Đurđa ne pođe. Više nego mi. Znam ga ja, sine. Znam ga bolje
nego svi vi.
MITAR: Džabe, ako zadnja ura dođe, on će reći. Sve! I što treba i što ne treba.
OZREN: Istina živa.
MITAR: A Đurđa je ozbiljna. Bojim se da će lako otići, ako nešto brzo ne učinimo.
OZREN: A šta sine? Šta?
MITAR: Razmišljao sam da dovedem Petra.
OZREN: Kojeg crnog Petra? Godinu dana ništa ne znamo o njemu, bez da je u manastiru.
Od koje bi nam on pomoći bio?
MITAR: Tata, poslušaj me.
OZREN: Koji Petar, i dok je živio sa nama bio je nesposoban za život, niko ga nikad
ozbiljno nije shvatao, a đe sad ...on ni sebi ne može pomoć’.
MITAR: Poslušaj me, Petar i Đurđa su se uvijek najbolje slagali i slušala ga je slijepo, ma i
dan danas ga sluša, kune se u svaku njegovu riječ. Ona mu jedino i ide u posjetu...
OZREN: Ali, nije već nekoliko mjeseci ni ona išla, zadnji put reče da je nešto otuđen bio,
potpuno.
MITAR: Ma, skrenuo je malo s religijom, ko će ga znat šta tamo i čitaju i o čemu pričaju i
čemu ih uče...važno je da će ga Đurđa poslušati, kažem ti, njega dovedem jedan dan, upoznaću
ga sa situacijom, popriča malo sa Đurđom, odvrati je od ove sulude ideje i to je to. Pun
pogodak.
OZREN: Dobro, nego ne znam kako ćemo ga u kuću uvest’. Janko bi ga naglavačke izbacio.
MITAR: Ne brini za to, meni sve prepusti. Mogu ja i Đurđu izvesti.
OZREN: A đe je to dijete? Još je nema. Što li se zadržala ovoliko?
MITAR: Mislim da će je Petar urazumiti. Vjeruj mi. U pravoslavlju, porodica ti je sve. Tako
je bar on govorio.
OZREN: Jeste, časti mi. Istina živa.
Tišina.
OZREN: Odoh ja kod Janka na trijem, ođe vazduha nema.
MITAR: Ja ću malo da prilegnem...
Ozren ustaje i izlazi napolje.
Mrak.
SLIKA VII
Đurđa završava s pranjem suđa. Sjeda za sto, pali cigaretu. Ustaje, šeta po sobi, opet
sjedne. Čuje se zvuk kapije. Đurđa se pridigne, ulazi Viktor, rasječene arkade, sav krvav,
pijan, tetura se i baca na kauč.
ĐURĐA: Jao, meni crnoj! Viktore!?
VIKTOR: Ništa...ništa...
Sva uspaničena kvasi krpu i čisti ga.
ĐURĐA: Drži tu krpu. Pritisni jako.
VIKTOR: Što je, ženska glavo. Znaš li...ovaj drugi...znaš li kakav je. Masakrirao sam ga.
Ostao je da leži...
ĐURĐA: Šta me jad snađe od ovog đeteta. Da vidim? Aoooo, drži tu krpu jako, da donesem
hanzaplast. Neka ga do ujutru, pa ćemo kod doktora. Crna ja...
VIKTOR: Samo lagano, Đurđa. Šta si se razlećela ovako kasno, narod spava. (Smije se)
ĐURĐA: Šta se desilo? S kim si se svađao?
VIKTOR: Ma, smeće jedno iz bloka...u sred špica, šetam ribu...a on proziva...
ĐURĐA: A ti odma da se biješ? (Sjeda pored njega, stavlja mu gazu)
VIKTOR: U afektu, Đurđa...u afektu...ne razmišljaš. Još, na moj okret, majku mi opsova,
nek se kralj kurči tamo po bloku. Šta me proziva kad hodam s ribom, to je osnovno ulično
vaspitanje.
ĐURĐA: Eh, ostavi se ti ulice, nikome to ne treba i ne služi. A, djevojka? Je li se stravila?
VIKTOR: Starv..starvila...stravila? To su budale, kralju...ne stravljuju se nego uživaju kad
se biješ...još ako su one razlog...onda je to ljubav, najstrašnija...
ĐURĐA: Je li to ona ista djevojka? Ljubica, bijaše?
VIKTOR: Jeste. Dobro ti znaš...
ĐURĐA: Pridrži ovo, dok stavim hanzaplast... A, to s njom traje, već nekoliko mjeseci, Je
li?
VIKTOR: Šta je ovo, Đurđa kralju? Jesi li to pravila spisak pitanja za noćas, a?
ĐURĐA: Pa, interesuje me...interesuje me sve vezano za tvoj život, nego ti nikad ne želiš
da razgovaraš sa mnom.
VIKTOR: Oh... nisam znao da te moj život interesuje...mada, samo radiš za nas skotove...
kako može neko i da primijeti šta želiš.
ĐURĐA: Viktore...ti me najviše interesuješ...
VIKTOR: Treba i da odeš, Đuke...lagano, kralju...sjebali bi se, ali ko mu jebe mater. Nismo
zaslužili. Ovdje svako samo sebe gleda...svako, sem tebe...zato i treba da odeš.
ĐURĐA: Zašto to sada govoriš?
VIKTOR: Uvijek sam to i mislio, samo nemam volje da govorim bilo šta u ovoj kući. Jebe
mi se...crnjak mi je da pričam o našoj familiji i u našoj familiji. (Smije se) Kako sam raznešen...
ĐURĐA: Nemoj tako...ja želim da razgovaram s tobom o svemu, imam strpljenja,
razumijevanja. Imam...
VIKTOR: Dobro je, Đurđa...šta si poluđela noćas, još malo, pa ćemo se rasplakat ’. Vidiš
kako možemo da se slažemo...a, ti ideš...Ode nam Đurđa u Berlin! Je li tamo? Jesi li čula
kad pjesmu Helge? O ljubavi u Berlinu?
ĐURĐA: Pođi sa mnom!
VIKTOR: Ovako ide: My German is very bad, but your English...
ĐURĐA: Pođi sa mnom! Čuješ li!
VIKTOR: A? Đe da pođem?
ĐURĐA: U Njemačku. Sa mnom i Ljubišom. Pitala sam ga za tebe...pristao je. Rekao je...
VIKTOR: Stani, stani. Šta si pitala? Da idem u Njemačku? Ha, ha, ha, Đurđa, od sad te
zovem boginja pozitivnih iznenađenja, ha, ha, ha. U Njemačku...ha, ha, ha
ĐURĐA: Zašto se smiješ?
VIKTOR: Zašto? Zašto bi ko mene vodio u Njemačku? Zašto bi me iko, igdje vodio?
ĐURĐA: Ja te vodim, Viktore! Ne vodi te neko ili bilo ko.
VIKTOR: Zašto bi me ti vodila? Što ne vodiš Mitra? Možda iz Njemačke lakše dobije vizu
za Australiju i konačno sazna da je njegova Milica našla drugog. Učiniš dvostruko dobro
djelo. Inostranstvo plus razotkrivanje zablude. Zašto ne povedeš...
ĐURĐA: Tebe želim da povedem. Samo tebe.
VIKTOR: A zašto baš mene, kralju?
ĐURĐA: Ne mogu da te gledam u ovoj nesrećnoj kući, kako propadaš, bez ikakve ambicije,
bez sreće na licu. Imaš samo dvadeset i dvije godine. Tek treba da kreneš da živiš. U ovoj
kući, sa ovim ljudima nikad nećeš početi.
VIKTOR: Jebi ga...nisam imao sreće.
ĐURĐA: Nisi imao sreće...boli me kad pomislim na to...nisi imao sreće.
VIKTOR: Pa, nisam. I šta ćemo.
ĐURĐA: A nisi ti kriv, mrčo...(plače) nisi ti...nisi ništa nikom skrivio...
VIKTOR: Alo, Đurđa? Jesi li normalna? Šta je s tobom noćas?
ĐURĐA: Ništa, izvini... (Briše suze)malo sam...
VIKTOR: Idem da legnem, pričaćemo drugi put.
ĐURĐA: Razmisli o ovome? Ozbiljno razmisli, molim te.
VIKTOR: O čemu?
ĐURĐA: Pa, o odlasku sa mnom.
VIKTOR: Razmisliću. (Odlazi u sobu, tetura se i pjevuši pjesmu od maločas) My German is very bad, your English is not much better, but I’m sure you can understand, every single twist of mind... While we are walking through...this Berlin avenue...ta ra, ra, ra...
Đurđa i dalje sjedi na kauču, još dugo.
Mrak.
SLIKA VIII
Ozren sjedi za stolom, Đurđa mu donosi kafu i čašicu rakije.
OZREN: E, tako, tako...
ĐURĐA: Evo, tata. Gdje je pošao Mitar, rano jutros?
OZREN: Kao da znam ja, ko šta radi u ovoj kući i đe ide. Niti me iko pita. Znam da je Janko
otišao kod Šćepanovića da sjedi, čekao je treće jutro da se navrši.
ĐURĐA: To sam čula jutros.
Ulazi Viktor, proteže se, sjeda za sto.
ĐURĐA: Dobro jutro.
VIKTOR: Uhhhhhh...lijep li je osjećaj, kad se naspava čovjek.
ĐURĐA: Ranije si ustao nego inače.
VIKTOR: Idem konce da skinem.
ĐURĐA: Mislim da još nije vrijeme. Tek su prošla tri dana. Doktor je rekao poslije pet.
VIKTOR: Kao da idem kod doktora. Ima doktora u kvartu većih od svih u bolnicama..
ĐURĐA: Ne igraj se s tim, Viktore. Pođi u Dom zdravlja, a ne po kućama, ko zna i čijim.
VIKTOR: Opušteno, Đuke...samo opušteno.
OZREN: Sve li je tebi opušteno.
VIKTOR: Ajde, stari...oladi ti se ta kafa, pa, štipu rakiju. Koja ti je to po redu?
OZREN: Fino, vala...
VIKTOR: Vidimo se, kraljevi...
ĐURĐA: Kad se vraćaš?
VIKTOR: Brzo...Đurđa, razmišljao sam...znaš, od one noći, što si mi pomenula.
ĐURĐA: Jesi?
VIKTOR: Razgovaraćemo kad se vratim, ali, oću...ko mu jebe mater...odlučio sam. Palim i
ja. Za sve si u pravu bila. Aj, vozdra sad.
Viktor izlati. Đurđa ukočena stoji i gleda u njegovom pravcu.
OZREN: Ja ništa ne razumijem, kad ovaj mali priča, ma baš ništa. Naspi mi još jednu, sine.
Đurđa još uvijek ne mrda.
OZREN: Sine? Čuješ li me?
ĐURĐA: A? Molim?
OZREN: Naspi mi još jednu rakiju.
ĐURĐA: Evo, odmah.
Pauza. Ozren ispija rakiju, raskopčava košulju, prinosi ventilator i stavlja ga na pola metra
od sebe. Đurđa pere sudove, pjevuši nešto, zadovoljna. U kuću ulaze Mitar i Petar koji se
prekrsti.
MITAR: I ko nam je to došao, a? Veliki mesija!
PETAR: Pomaga bog.
ĐURĐA: Petre? (Baca mu se u zagrljaj) Otkud ti? Ovako, odjednom? Moj Pero...(Grli ga)
PETAR: Familija ste mi, sejo. Zdravo, tata.
OZREN: Bogami si zabradatio, sine.
ĐURĐA: Ajde, ajde, za sto sjedite. Ne mogu da vjerujem da si došao, da si ovdje.
MITAR: Gdje su đed i Viktor?
ĐURĐA: Đed je kod...nekih gostiju, a Viktor otišao do doktora, brzo će.
PETAR: Šta mu je, veselniku?
MITAR: Ah, Viktorova posla...
ĐURĐA: Pusti sad sve to...kako si? Pa, fino izgledaš...kako ti je tamo?
PETAR: Daće bog zdravlja.
OZREN: Gdje si sad? Jesi li još...
PETAR: Na istom mjestu, tata.
OZREN: Je li pakao, kao ovdje?
PETAR: Ha, ha, ha, nikad nisi mogao s vrućinom...pomoli se nekad, tata. Biće ti bolje.
MITAR: Moli se on, ali Đurđa da ne ode, ha, ha, ha.
PETAR: A gdje ideš, uz božju pomoć, Đurđa? Mitar mi je u putu govorio o tome.
ĐURĐA: Idem u Njemačku, sa budućim suprugom. Vrijeme je više i o sebi da se postaram.
MITAR: A mi...kako se snađemo.
OZREN: Nikako, boga mi, nikako.
ĐURĐA: Nećemo sad o tome! Kako to sačekujete brata i sina. Niste ga vidjeli, godinu
dana ima. Neću ja pobjeći bez pozdrava. Obavijestila bih ga valjda o tome. Niste ga valjda
zbog toga zvali...
OZREN: Koliko ostaješ? Jesi li došao na duže ili...
PETAR: Kratko, tata. Dok se dan ne navrši.
ĐURĐA: Ostani da prespavaš.
PETAR: Rado bih ostao, ali moram nazad prije noći. Svake noći mislim na vas.
Tišina.
OZREN: E...siroti mi...
PETAR: Samo se žališ , tata. Neće nas Gospod ostaviti sirote, ako mu stalno budemo pristupali od srca. Poslušaj me nekad. Sin sam ti, šta vam mogu željeti bez dobro.
MITAR: Zapamtiću to.
PETAR: Ti si baš odlučila da ideš, Đurđa?
ĐURĐA: Ne mogu više, Pero. Ne mogu. Ovaj život je svačiji, samo nije moj. Ne mogu
više tako.
PETAR: Treba da se trudimo da budemo dobri. Nije život lak moja Đurđa. Šta će ovi ljudi
bez tebe činjeti?
ĐURĐA: Ja nemam kud više biti dobra, za sve sem za sebe.
PETAR: Polako sejo, polako. Vidiš kako tvoje misli utiču na ostale. Ako si ti nemirna,
svima ostalima je teško.
ĐURĐA: Jeste, sve im je teško zbog mene...i kad sam ovdje i kad nisam njima je teško.
PETAR: I zbog takvih misli nastaju nesporazumi u porodici.
OZREN: Istina živa.
PETAR: U sebi treba da nosiš mir, sejo, pa ćeš prenositi i na druge. Razmisli dobro šta
činiš...
MITAR: A mira nikad više neće biti, ako odeš, Đurđa.
ĐURĐA: O čemu pričate, ljudi? Jesi li došao, Petre, da bi me ubijedio da ostanem?
Ulazi Viktor.
VIKTOR: Oooo, đivi kralja.
Petar ustaje, grle se.
VIKTOR: Dobro si došao, skoro pa sam zaboravio da imam još jednog brata. Šta ima,
kralju? Kako je? Otkud ti?
PETAR: Da vidim kako mi je familija. Smijem li doći, Viktore? (Smije se) Ti si, izgleda,
jedini nasmijan ovdje, ne mijenjaš se uopšte.
VIKTOR: Nasmijan, nego...kad idem u Njemačku i to pravo iz ove rupčage. Ko ne bi bio
nasmijan?
MITAR: Ko ide u Njemačku?
VIKTOR: Ja idem!
ĐURĐA: Viktor ide sa mnom. Zamolila sam Ljubišu, i pristao je bez problema, ima i posao
za njega.
MITAR: Viktora će da povede? Zna li on šta čini?
ĐURĐA: Naravno da će ga povesti, jer je veliki čovjek!
OZREN: Kako to sad?
VIKTOR: Tako, stari, tako. Da neću ovdje da ostanem? Da gledam kako do kraja života
mrciniš i kukaš, uz po koju rakijicu? I ovoga nesrećnika kojeg pratimo u Australiju, evo pet
godina. A, da ne pričam o starcu, ne znam da li bi prije njega ili ovu stolicu polomio. Evo mu
kuća sad, pa neka se jebe s njom! Tebi, Petre, nemam što reć’. Tebi je valjda najbolje.
PETAR: Ne govori tako o svojoj porodici. To nije u redu.
MITAR: Kako li će reagovati Janko kad čuje za ovo.
VIKTOR: Kako? Šta može da mi uradi, mrznov mrzni? Da me izbaci iz kuće? To je mogao
ranije, a sad sam sebe izbacujem iz ove zumzare!
OZREN: Ne mogu ovo da slušam, ne mogu ovo da podnesem.
VIKTOR: Mi idemo i niko nas neće zaustaviti! (Prigrli Đurđu)
MITAR: Ne znam šta da ti kažem... ne znam šta će Janko reći.
VIKTOR: Aj, do kurca više s Jankom! Šta će da uradi? Neka proba nešto, pa ću mu polomit’
sve kosti, kralju. Sve do jedne!
PETAR: Neka, Viktore. S mirom budi. Zanemarite Janka i njegove prijetnje. Ako to želiš,
to, Đurđa, uradi, samo budite iskreni jedni prema drugima. Pravi put je onaj koji nastaje iz
iskrenosti.
ĐURĐA: Ja sam iskrena.
PETAR: Da li Viktor zna kojim povodom ga vodiš?
VIKTOR: E, kralju? Zašto?
ĐURĐA: Ne znam zašto si započeo ovu priču, Petre?
VIKTOR: Koju priču?
PETAR: Ja sam došao samo da vam pomognem.
ĐURĐA: Ti si se, Petre, potpuno promijenio. Ne prepoznajem te.
PETAR: Čovjek u ovom svijetu može da se mnogo trudi i da ulaže svoje snage za dobro
drugih, a da ne očisti svoju dušu od grijeha. Moraš biti iskrena prema Viktoru, Đurđa. Svi
morate biti iskreni jedni prema drugima. Mnogo sam naučio u manastiru...
VIKTOR: Pa si sad došao nas malo da priučiš, je li, kralju?
MITAR: Ljudi, ljudi...samo polako. Ovo izmiče kontroli.
VIKTOR: Šta izmiče kontroli?
ĐURĐA: Viktore, prekini! I ti, Petre!
Tišina.
PETAR: Đurđa, saznaće nekad. Htio sam mu to reći prije godinu dana, prije mog odlaska u
manastir. Želio sam mu to reći i prije toga, uvijek sam pokušavao, ali...Nije to dobro...mislite
li nekad kako je njemu? Jer ja to činim svakog dana.
VIKTOR: Kome kako je, kralju? Šta da saznam? A?
PETAR: Reci mu, slobodno, Đurđa. Reci, biće ti oprošteno. Oprostiće veliki Bog.
OZREN: Moram jednu rakiju da popijem.
MITAR: Ljudi, nema potrebe...
VIKTOR: Šta? Šta treba da mi se kaže? Ljudi, nemojte da me radite, da ne poludim sad.
Neće vam biti dobro, kunem vam se!
PETAR: Reci, Đurđa.
ĐURĐA: Ne mogu...
Viktor hvata Đurđu za ramena i protresa je.
VIKTOR: Pričaj, kralju! Ajde! Šta?
Mitar ga odmiče od Đurđe, Viktor baca Mitra na pod.
VIKTOR: Šta ćeš ti? Oćeš li da te uništim tu? Je l’ vam ja služim za neku zajebanciju? A?
PETAR: Nemoj, Viktore!
VIKTOR: (Ide prema Petru) E? Završi priču!
ĐURĐA: Ja sam ti majka, Viktore! (Zaplače) A ne sestra, kao što si mislio cijeloga života!
Tišina.
VIKTOR: Kakva je to glupost, kralju? (Gleda ukućane. Svi ćute, pognutih glava) Kakva je
to glupost, pitam???
MITAR: Nije glupost.
ĐURĐA: (Plačući) Za sve sam ja kriva...
MITAR: Nisi ti kriva, znamo ko je kriv.
VIKTOR: Ljudi, šta je ovo? Šta mi to pričate? Kakva Đurđa? Ko mi je majka?
MITAR: Bila je maloljetna kad te rodila...
VIKTOR: (Izbezumljen) Šta to govorite? Ko mi je majka, ljudi? Ko mi je majka? Ne govorite
to! Pobiću vas sve!
ĐURĐA: Nisu mi dali, Viktore...nisu mi dali da ti kažem...nisu mi ništa dali...prijetili su
mi...prijetili svim i svačim...svaki dan od tada za mene je ravan paklu. Nisu mi dali, sine...moraš da mi vjeruješ.
VIKTOR: (Prilazi Ozrenu, hvata za glavu) Ti mi nisi otac? Nisi? Ko mi je otac? (Okreće se)
Ko mi je otac?
MITAR: Utekao je kad je Đurđa ostala trudna. Onda se sve zataškalo.
VIKTOR: Ne, ne, nisam ja ovo čuo.
MITAR: Sve je ovo istina. Žao mi je što sada saznaješ i što možda uopšte saznaješ.
VIKTOR: Žao ti je? Žao ti je što ovo saznajem? (Hvata se za glavu. Okreće se prema Đurđi)
A, ti? Kako da te zovem? Više neću da te zovem bilo kakvim imenom! Nikog od vas,
smećari jedni! Ne vjerujem da ovo saznajem, ne vjerujem. Šta ste mi ovo uradili? Šta ste mi
ovo uradili?
MITAR: Nije Đurđa ništa kriva.
VIKTOR: Kriva je! Nego, ko je kriv? Ko je kriv? (Viktor lomi stvari po kući, podiže sto i
baca ga, Mitar ga zaustavlja i baca na pod)
MITAR: Janko nije dao! Janko nije dao zbog sramote da se sazna za njenu trudnoću! Još
maloljetna, još bez muža. Niko, pogotovo tada, nije smio da mu se suprotstavi. Bez razmišljanja bi nas sve na ulicu izbacio. I onda je vrijeme učinilo svoje.
VIKTOR: (Urla) Janko nije dao? Mrznov mrzni nije dao zbog sramote?
MITAR: Sam znaš kakav je, a možeš misliti tad, kad se to desilo...
OZREN: Ja nisam smio da ga pogledam, a ne da kažem nešto.
VIKTOR: (Viktor se smirio, Mitar još uvijek leži na njemu) Janko nije dao zbog sramote?
ĐURĐA: Za sve sam ja kriva...
VIKTOR: Šta da radim...(Zbacuje Mitra sa sebe i ustaje) Šta da radim.
PETAR: Oprosti im. (Viktor staje ispred Petra) Oprosti im, Viktore. (Viktor ga udara pesnicom, pljune, istrčava iz kuće)
ĐURĐA: Viktore!
Krene za njim, Mitar je zaustavi i pokazuje rukom da se smiri, da će biti dobro.
Mrak.
SLIKA IX
Đurđa, Ozren, Mitar i Petar sjede za stolom. Ulazi Janko.
JANKO: Šta ste zamukli? Oće li odgovorit ko?
PETAR: Pomaga bog, đede.
JANKO: Nemoj ti meni te božje i vražje. Otkud ti ođe?
PETAR: Došao sam da vidim familiju.
JANKO: Pa, ako si ih vidio, možeš slobodno nazad sad. Kad izađem iz klozeta, da si se već
pozdravio i otišao.
Janko odlazi u kupatilo. Petar ustaje, svi ćute.
PETAR: Molite se jako i bog će vas čuti. Ne brinite, samo vjere imajte.
Utrčava Viktor, unezvijeren.
VIKTOR: Đe je mrznov? Vidio sam da je ušao! Đe je, majku li mu jebem za sva vremena!
PETAR: Polako, smiri se.
VIKTOR: A đe će biti, bez da sere.
Vadi pištolj, svi streknu, ustaju bojažljivo. Viktor ide prema kupatilu, izlazi sa scene. Čuje se
razbijanje vrata i tri pucnja, pa još jedan.
Mrak.
SLIKA X
Đurđa pere suđe, Ozren sjedi za stolom, pije kafu i rakiju. Mitar čita novine.
MITAR: I za ovo ljeto najavljuju tropske vrućine.
OZREN: Ne može biti kao ovo prošlo. Nikad više.
MITAR: I ja mislim. Malo je reći da je ono bio pakao.
OZREN: Sine, naspi mi još jednu.
Đurđa donosi rakiju Ozrenu.
ĐURĐA: Odoh ja kod Viktora.
MITAR: Pozdravi ga, reci da nisam mogao ovog mjeseca da dođem, pa ću idućeg.
ĐURĐA: Što? Zbog silnih obaveza koje imaš?
MITAR: Ajde Đurđa, još četiri godine ću ga posjećivati, da ako pretekne jedan mjesec...izmisli
nešto.
OZREN: Pozdravi ga i poruči mu da se čuva i ne svađa. Nije zatvor isto što i ulica.
ĐURĐA: Zna on to bolje od nas. Odoh.
Đurđa izlazi. Tišina.
MITAR: Biće, bogami, i ovo ljeto užasno toplo.
OZREN: Kao i svako u Podgorici.
MITAR: Ali, znaš li koja je olakšavajuća okolnost?
OZREN: Koja?
MITAR: Nema muva ove godine, stari. Nema muva.
OZREN: Nema muva, to je dobro.
Ozren pijucka rakiju, Mitar nastavlja da čita novine.
(KRAJ) ARS br. 1-2 god. 2010.
|
