Šandor Petefi: Čokonaj
| Čokonaj Čokonaj i jedan kalvinistički fratar Behu ko dva rođena brata. Jednom onaj iz Debrecina šmugnu I pred brata stade dokona: Pio bih, pajtaš! tako viknu Vitez Mihalj Čokonaj. “No, kad ti se već pije, piće se, Za tebe vina negde naći će se, Ako ne drugde, u podrumu, Mnoge su bačve dole, znaj!” To reče popa a s njim siđe Vitez Mihalj Čokonaj. “Ора, no, brajko!” viknu popa Kako iz bačve izbi pampur; “Тrk po slavinu! gore mi osta, Trk, brale, i nešto već dokonaj” Na to polete kao iz topa Vitez Mihalj Čokonaj. Oprezan, popa dlan stavi na Rupu, pa čeka da stigne slavina. Al čep ne stiže, pa popa gunđa: “Ama kud ga odnese đavo, Gde se dovraga dede onaj Vitez Mihalj Čokonaj?” Ne mogavši više da čeka čep, Ostavi bačvu (vino isteče), Iz podruma se u kuću pope, Al gore nikog ne nađe taj. Stigao je tek u kasno veče Vitez Mihalj Čokonaj. Evo u čemu beše cela stvar: Tražio je gore slavinu, ljut, Pretražio je i najmanji kut, Al nigde čepa, a čeka ga onaj, Pa po pampur u komšiluk ode Vitez Mihalj Čokonaj. U susedstvu beše neki pir, Pa izneše preda nj ića i pića, A on se vina i jela dokopaj; Pa uz pesmu i zvuke tambure Zaboravi začas popove, pampure, Vitez Mihalj Čokonaj. 1844. Pesma pasa Zavija mećava, Svod oblaci skriše; Pljušte naizmence Snegovi i kiše. A šta nas se tiče Ovo vreme pasje Milostiv gospodar Zaklonio nas je. Ni glad nas ne mori, Kad se gazda gosti, Ostaće i za nas Otpaci i kosti. Bič doduše zvizne I otvara kraste, Njegov pucanj boli, Al pseća kost sraste, Bes kad gazdu mine Zvaće k sebi doge, Lizaćemo srećni Blažene mu noge! 1847. Pesma kurjaka Zavija mećava, Svod oblaci skriše; Pljušte naizmence Snegovi i kiše. Pusta je pustinja, Naš dom u zabiti, Nigde čak ni žbuna Gde se možeš skriti. Spolja muči studen, Nutrinu glad mori, Svud nas prate ovi Združeni zlotvori. A eno i trećeg: Nabijena puška, Po belome snegu Kaplje krv nam muška. Premrzli smo, gladni, I ranjeni svi smo, Snašli nas svi jadi... Ali – slobodni smo! 1847. Pusta, zimi Tek sad je zaista pusta ova pusta! Јеr je novembar loš i rasipan gazda: Što proleće i leto Sakupe sa brazda To jesen proćerda lako i bez traga, Zima ne zatiče ništa od sveg blaga. Nema vani stada niti klepetuše, Ni pastirskih frula koje setno tuže. A ptice-pevice Zanemelo ćute. Ne pućka prepelica iz trave žute. Niti cvrčak svoju violinu struže. Ko sleđeno more miruje ravnica, Sunce nisko leti ko umorna ptica, Il kratkovido posta Od starosti, Pa mora da se sagne i pogled spusti... Al nema bogzna šta da vidi na pusti. Prazna je koliba, dom poljara suri; Stoka jede seno, utihli su majuri; A kada predveče Mršavu stoku k valovu vode, Zamûče neko kudravo goveče, Radije bi pilo bistre jezerske vode. Nadničar skida listove duvana s niske Grede, zatim na pragu svija liske, Secka ih i truni Onda iz sara čizme Izvlači lulu i polako je puni Pa pućka, a pogled mu na jasle klizne. Čak su i čarde zanemele i puste, Birtaš i krčmarka mogu snu da se prepuste, Јеr makar smetnuli s uma Ključ od podruma, Niko neće rudu okrenuti k njima: Put je zameo vetar snežnim smetovima. Sad gospodare vetrovi i oluje, Jedni visoko pod oblacima struje, Drugi jure iznad ravnice Iskreći varnice. Iskri sneg ko kremen, vetrovi ga mrve Treći tek nasrće, da se s njima rve. U sumrak, kad vetri umorno klonu, Ravnice u neku bledu maglu tonu, I jedva razaznaš, pognuta struka, Nekog okasnelog hajduka: Na noćni počinak nosi konj ga vran... Za njim kurjak, a nad njim gavran. Kо prognan kralj kad kraljevstvu okrene leđa, Sunce se osvrne sa zemljinih međa, Osvrne pogledom Ispunjenim jedom I dok mu pogled stigne do najdaljih duna, Sa glave mu spadne krvava kruna. 1848. ______ Preveo: Danilo Kiš |
|
|||||
|
|||||
|
|||||