Dok sedim zagledan u baštu, obasjanu mekim oktobarskim, svetlostima, ukazuje mi se Danilov život kao raskošna i široka arija renesansnog ričekara.

Od šezdeset i četvrte godine odlazio sam kod Mire i Danila u posete. Osećao sam se dobro razgovarajući o umetnosti. Sam Danilo je voleo i poznavao slikarstvo. U jednoj od priča iz knjige “Rani jadi” opisuje kako se na dodir prstiju “ruža namah raspade”. Po tom opisu naslikao sam crvenu ružu na tamnoplavoj pozadini koju sam posvetio Danilu i poklonio. Za tu istu zbirku priča, uradio sam na njegov predlog, dva crteža. Zbirku je štampao “Nolit”, ali u knjigama te biblioteke nisu bili predviđeni crteži. Kasnije, kada su “Rani jadi” bili prevedeni na mađarski jezik, Danilo je dao ta dva crteža novosadskom “Forumu”. Tako su i moji crteži “prevedeni” na mađarski.

Sada, dok se sećam tih dana razumevanja i dopunjavanja naših razgovora o umetnosti, vidim da je svet ideja koji smo tada imali stvoren, i da se tako i rađao. Za Danila nije postojala dilema “živeti ili pisati”, on je živeo i pisao u isto vreme stičući tako dva mistička iskustva.

U vreme kada je izašla „Grobnica za Borisa Davidoviča”, bio sam svedok osporavanja celokupne Danilove literature. Mediokritetski pandemonijum ove sredine, u jednom pokušaju da ga poništi, za preosetljivog Danila predstavljao je veoma jak stres. “Časom anatomije” on se suprotstavio toj demonskoj energiji, a istovremeno ta knjiga postaje večito čistilište za ljude sa takvim porivima i pogledima na umetnost.

Na mojim rođendanima koji su usred leta i na koje su dolazili mnogi umetnici, Danilo je često pevao prateći sebe na gitari. Najviše sam voleo staru mađarsku plemićku baladu. Govorio je kako se ta balada retko peva zato što malo ljudi zna za nju a sam je čuo od nekog starog Ciganina. To je bio rođendanski poklon. Pripev balade glasi: “…U pustome srcu, ove guste šume.”

U Danilovoj literaturi opisi istine su najvažniji i zbog toga na mene tako jako utiču. U tekstu, pisanom za moj katalog ljubljanske izložbe, Danilo piše: “Kada ste pregazili, gacajući po blatu, smetlište svih teorija, ali samo tada (podvukao D. K.) doći ćete, dakle, do te dragocene sposobnosti da razlikujete ISTINU od LAŽI – možda jedinog iskustva koje se iz umetnosti izvući može.”