Knjiga “Pesme i prepevi“ Danila Kiša velikim je delom ostvarenje Kišove davnašnje želje da svoje izabrane pesničke prevode sakupi u jednu knjigu. U tom smislu on je imao sasvim određene ideje. Ta knjiga, po njegovoj zamisli, imala bi tri ciklusa: “Mađarska rapsodija”, “Ruska rukovet” i “Frenč cancan”, a sadržavala bi njegove najuspešnije prevode iz mađarske, ruske i francuske lirike. To što se u knjizi koju smo priredili nalazi i devetnaest Kišovih originalnih pesama (devet iz rukopisne zaostavštine), pre svega možemo zahvaliti gospođi Mirjani Miočinović, koja svakako ima najbolji uvid u ukupno Kišovo delo i njegovu rukopisnu ostavštinu.

Od devetnaest originalnih pesama koje smo uvrstili u ovaj izbor, Kiš je za života objavio deset, neke od njih u najranijoj mladosti početkom pedesetih. Od prve objavljene pesme “Oproštaj s majkom”, (Omladinski pokret, 1953) do poslednje “Na vest o smrti gospođe M. T.” (Politika, 1989) proteklo je 36 godina. U tom periodu Kiš je stvorio veliko prozno delo, a za čudo, kao da su baš ove dve pesme sudbinski predodredile prvu i poslednju tačku njegovog sjajnog životnog luka. Od ranog detinjstva oprljen besmrtnim podzemnim plamenom, Kiš je u najranijim svojim pesmama, “Oproštaj s majkom”, “Biografija” i “Svatovi”, postavio koordinate svog porodičnog ciklusa jasno i nedvosmisleno. I, ako njegov pesnički prvenac “Oproštaj s majkom”, “pati” od odsustva umetničke distance i viška emocija mladića pred majčinim odrom, druga pesma “Biografija” (kratak lirski životopis Eduarda Kona) jasno nagoveštava veliku figuru Eduarda Sama. U pesmi “Svatovi” poznavalac Kišove proze prepoznaće klicu onog odnosa Andreasa Sama prema sestri i majci. Kiš je od 1959. pa do 1966. objavio u “Vidicima”, “Poljima”, “Književnim novinama” i “Kadimi” nekoliko svojih pesama i to je, što se poezije tiče, bilo sve. Posle dvadeset tri godine objavljuje svoju poslednju pesmu “Na vest o smrti gospođe M. T.”, pesmu posvećenu drugom kao sebi. Tako se, kao i uvek kod Kiša, i onaj žestoki nekrolog gospođi M. T. prostirao u dve ravni – literarnoj i životnoj.

U jednom razgovoru Kiš se prisetio svoje, verovatno, najkomleksnije pesme koju za života nije objavio: “Davno, napisao sam pesmu koja nije bila ništa drugo do detaljni spisak sadržaja kante za đubre: rezime celokupnog sveta, najjednostavniji od svih rezimea: pod ostacima svakog predmeta postoji priča. A najčešće više volim da imenujem predmete nego da ispričam njihovu priču: predmeti pričaju svoju priču; ostaci u kanti za đubre su razni arheološki slojevi” (Gorki talog iskustva, BIGZ, 1990, str. 147). Kiš ovde govori o svojoj pesmi “Ðubrište” koju je napisao 1966. u Budimpešti. Pogledajmo kako taj sadržaj kante za đubre funkcioniše na estetskom planu podstaknut imaginacijom jednog čarobnjaka: “Dvosekli čeljevi ribljih kičmi… koštice od višanja kao vitamini… kore od graška kao odsečene usne, kore oraha kao rastvorene ptičje lobanje… spiralne opruge kora od jabuke… smeđe pramenje prašine… marke zarobljene dodirom jezika kao što se zarobljavaju ljubavnici… grozdovi jorgovana što se raspada kao izvađena pluća pušača…” Preciznost poređenja svelog jorgovana i odbačenih pluća pušača ravna je fatalnosti ove Kišove vizije. “Ðubrište”, kao moguće polazište za rekonstrukciju sveta u svom njegovom sjaju tako postaje ne samo estetska činjenica već i proročka vizija, precizno predskazanje sudbine tvorca. Nasuprot “Ðubrištu” stoji “Ruža: Saint- Exepery”, kao kontrapunkt u muzici. Neslućeni vidovi jednog jedinog, od mnogih pesnika već toliko zlorabljenog, cveta ruže na Kišovom spisku kroz beskrajne metamorfoze ponovo mirišu prvobitnom svežinom. “Ruža vatre… ruža vetra… ruža sa mirisom ozona… izmišljena ruža… ruža boje čelika… izgubljena ruža… izrešetana ruža … žuška ruža… papirnata ruža…” – i, najzad, kao najbolji komentar te pesme ruža Radomira Reljića, crvena ruža na tamnoplavoj podlozi, kao doslikani stih iste pesme koji je godinama plamteo na zidu Kišove sobe.

Spektar, sve nijanse boja, zvučni registri, anatomije mirisa, anatomije gradskih i grobljanskih prizora (“Svetlosti velegrada”, “Novo groblje”) ili su pesnička rekonstrukcija univerzuma ili su, kao u pomenutim pesmama u prozi, pesničkim okom izdvojene i osvetljene čudesne pojave u haosu sveta. Insistiranje na pojedinačnom, na nominativu jednine, nije ništa drugo nego Kišov spisak za slučaj novog potopa: “Jedna sumanuta naga žena… jedan par… jedan učeni crni pas… jedan zalutali dečak… jedan pevac…” Tako on u nevelikom broju svojih pesama koje je, uvek strog prema sebi i drugima, smatrao samo pokušajima, jasno nagoveštava ono što će tako sjajno razviti u svojoj prozi.

“Pesnik revolucije na predsedničkom brodu” se bitno razlikuje od Kišovih ranih stihova. To je satirička poema sa jasnim aluzijama na određene ljude i događaje, to je jedna vinaverovska jezička avantura, jedno briljantno žongliranje jezičkim slojevima, dijalektima, političkim frazama nedodirljivog političkog vrha, to je slika komunističkog plovećeg dvora i dvorjana, to je, najzad, sve što će ostati u istoriji ovog naroda od tih istorijskih putovanja. Kažu da se Kiš izuzetno zabavljao poslednjih godina života radeći na ovoj poemi. Mi, pak, čitajući ove stihove, prisećamo se sa setom i smeškom mnogih njegovih usmenih vratolomija u svakodnevnom životu, njegovog danonoćnog rada u jeziku, njegovih bufonerija, žaleći što je uspeo da završi samo prvi deo poeme “Protokol”.

Kišove pesme su poređane hronološkim redom, onako kako su nastajale, kada je bilo pouzdanih dokaza za to, ili pak onako kako su objavljivane. U ovaj izbor nisu uvrštene neke pesme iz Kišove najranije mladosti i dve varijacije pesme “Ðubrište”, što će sve naći mesto u budućem kritičkom izdanju njegovih dela. Iako je Kiš u više navrata govorio da srećom nije objavio svoje pesme kao posebnu knjigu, sada kada je to deo njegove književne ostavštine, kada je to što nam je od njega ostalo, još uvek nepoznato, ovakav jedan izbor može samo doprineti poznavanju njegovog stvaralaštva. Tim pre što izbor stihova ide uz Kišovo prevodilaštvo poezije kao najbolji primer njegove neprekidne i višestruke veze sa lirskim svetovima.

Prikupljajući pesničke prevode Danila Kiša došli smo do jedne zadivljujuće činjenice. Baveći se prevodilaštvom gotovo isključivo iz ličnih razloga, Kiš je preveo više od deset hiljada stihova (ne računajući drame u vezanom stihu) pri čemu ni u jednom trenutku nije odustajao od najviših kriterijuma koje je tražio i od sebe i od drugih.

“Nikad nisam želeo – kaže Kiš — da budem kulturtreger ili neko ko prevodi iz bilo kojih drugih razloga sem ličnih. Mnogo sam prevodio poeziju sa francuskog, mađarskog i ruskog jer sam frustrirani pesnik… Ja sam jedan od onih prevodilaca koji svoje poetske impulse ostvaruju prevodeći poeziju.

Takođe smatram – bez previše didaktičnosti – da je najbolji književni trening, uključujući i one koji pišu prozu, prevoditi poeziju, pokušati pronalaziti ekvivalente u drugom jeziku unutar forme soneta, na primer. Ovde je potrebno objašnjenje: Kad kažem ’prevoditi poeziju’, tu mislim na prevod po jugoslovenskom i mađarskom načinu (na razliku od francuskog) po kojem prevodilac poštuje rimu i ritam. A to je stvaralački rad” (“Gorki talog iskustva“, str. 213).

Kao što smo na početku rekli: Kiš je zamislio izbor svojih najuspelijih pesničkih prevoda kao tri muzičke partiture sa određenim nacionalnim predznakom: “Mađarska rapsodija”, “Ruska rukovet” i “French cancan”. Kako bi ta antologija izgledala možemo samo naslućivati po delimično pripremljenom izboru iz ruske poezije koji smo dobili ljubaznošću gospođe Miočinović. Pred čitaocima je, dakle, samo jedan od mogućih izbora pesničkih prevoda
Danila Kiša.

Budući da je Kišu mađarski bio u mladosti drugi jezik (ili, možda, prvi?) on je, kako sam kaže, veoma rano počeo da prevodi mađarsku poeziju. “Sa osamnaest godina otkrio sam mađarskog pesnika Endre Adija. Zbog njega sam, ili zahvaljujući njemu, sa mnogobrojnim prevodima njegovog dela, istrošio pesnički i lirski naboj mojih dvadesetih godina… Adi… Adi me je kastrirao. Kao pesnika. Kad mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen (kao svaki drugi blesavi mladić ) i počeo sam pisati pesme… U Adijevoj lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje. Pomislio sam čemu onda da pišem? Zato sam ga radije preveo” (“Gorki talog iskustva“, str. 252).

Pored Adija prevodio je: Petefija, Atilu Jožefa, Radnotija, Pilinskog, Juhasa, Petrija i druge. “Najviše sam prevodio pesme mađarskih pesnika. Blizak mi je svet mađarske poezije. Imam utisak da u svakom mom proznom radu može da se pronađe nešto iz nje, naravno to je doživelo transformaciju” (“Gorki talog iskustva“, str. 257). Kiš je često, govoreći o svom prevođenju, govorio i o svojoj prozi, o uticajima, o njegovom shvatanju razlike između poezije i proze. Kada je reč o prevođenju mađarskih pesnika, treba reći da je Kiš u rukopisu ostavio prevod knjige savremenog pesnika Ðerđa Petrija, mađarskog pesnika čije je pesme voleo i prevodio. Na žalost, u ovaj izbor ušlo je samo nekoliko Petrijevih pesama jer se klasicima morala dati prednost kada je došlo do redukcije prvobitno sakupljenog materijala. Kišova je zasluga, međutim, što nas je i u mađarskoj poeziji upoznao sa jednim značajnim i za nas sasvim novim imenom.

Naredni segment je “Ruska rukovet”. I u ruskoj lirici Kiš nam je otkrio novi pesnički kontinent. Zahvaljujući njegovim prevodima, i najviše kroz njih, upoznali smo Marinu Cvetajevu, pesnikinju koju je prevodio sa neponovljivim umećem. Koja je samo rešenja pronalazio za njene rime i asonance, njene ritmove, njeno rastavljanje reči ogoljenih do korenskih značenja, njeno prelamanje stiha! Kao da ih je pesnički genij pisao ponovo na srpskom jeziku. Prevodio je on s uspehom: i Slučevskog i Baljmonta i Brjusova i Belog i Gumiljova i Ahmatovu i Mandeljštama i Majakovskog i Jesenjina i Brodskog i druge značajne pesnike! Na žalost, neki njegovi rani prevodi ruskih klasika nisu sačuvani. Sačuvani prevodi, pak, predstavljali bi, objavljeni kao posebna knjiga, jednu sasvim osobenu panoramu ruske poezije.

Prevodeći Gumiljova Kiš je zapisao: “Problem koji se javlja pri prevođenju ovih Gumiljovljevih pesama (“Jednoj devojci”, “Šuma”) potiče iz činjenice da su te pesme jednostavne i da su kratkog stiha. Prevodilac se pri tom još oseća prikraćenim u odnosu na prozodijske mogućnosti originala, gde je za prevođenje asonanci dovoljno udarenije na nekom od samoglasnika.

Nezadovoljan prevodom prve pesme (gde sam na jednom mestu ukrštene rime zamenio parnim itd.) poduhvatio sam se prevođenja pesme ’Les’; to je bila ispravka ili neka vrsta popravnog ispita iz versifikacije. Nekoliko rešenja (kao u drugom stihu) iskupili su me, čini mi se za ranije manjkavosti. Kao primer teškoće prevođenja sa ruskog, navodim ovde pretposlednju strofu, gde rima ‘tvoja-moja’ zvuči sasvim atono, mada je ona doslovan prevod adekvatne ruske rime ‘tvoja-moja’; ona, međutim, zbog zvučnog naglaska, deluje punije. No tešim se da sam na nekim drugim mestima našao bolja rešenja i bogatije asonance, koje me mogu otkupiti i u očima nekog ko bi se dao u poređenje sa originalom” (“Život, literatura“, Svjetlost, 1990, str. 200).

Budući da je prevodilački zanat još u mladosti dobro i temeljno izučio znao je o njemu tačno i da prosuđuje, umeo je da razluči zanat od umetnosti, pronađe magičnu crtu između “privida punoće i punoće”. Kao komentar prevođenja Brodskog Kiš piše: “Pesma Josipa Brodskog ’Život u difuznom svetlu’ samo je na prvi pogled bliska ruskoj tradiciji zauma. Ako se dublje uronimo u nju, otkrićemo slojeve slika i raspoloženja u isprepletenosti zvuka i smisla. Smisla, i onda kad nam on nije sasvim jasan, kad ga tek naslućujemo. Ova je pesma, kao svako pesničko delo, ’otvoreno delo’ par exelance, mada ona bez sumnje nosi u sebi, negde u svojoj mutnoj dubini, u tajni svog nastanka, onaj jedinstveni smisao koji je spasava od proizvoljnosti neadekvatnog tumačenja.

Stihovi pesme spojeni su foničnim rimama i asonancama, od kojih par Muze-muhi nije neobičniji od onog koji sam našao kao zamenu za njih (u prvoj strofi, peti i sedmi stih)” (“Život, literatura“, str. 203). U ovom izboru “Ruska rukovet” završava se stihovima Josifa Brodskog. Ne vidim drugog pesnika kojim bi se na nju mogla staviti tačka.

U izbor francuskih pesnika koje je Kiš prevodio uvršteni su dosad neobjavljeni: odlomak iz Kornejeve “Komične iluzije” i Apolinerove “Pesme o životinjama ili Orfejeva svita”, zatim deset izuzetno uspelih prevoda dečjih pesama poznatih francuskih pesnika, nekoliko pesama iz “Bordela muza“ i već glasoviti Kišovi prevodi Bodlera, Verlena i Prevera. Valja se ovde podsetiti da je “Bordel muza“ bila prva knjiga erotske poezije u nas i da su ovu knjigu dočekali u najmanju ruku zbunjeno, jer nam je Kiš prvi pokazao kako su i veliki francuski pesnici pisali ono što se u malograđanskom svetu moglo proglasiti skarednim. Tek posle “Bordela muza“ otkrili smo da se i Vuk bavio narodnom erotskom poezijom, te da i sam narod nije štedeo talenat kad su u pitanju takve teme. U ovaj izbor nisu ušli Kišovi prevodi Kenoa i Lotreamona. Mada virtuozno prevedene, “Stilske vežbe“ u formalnom smislu reči nisu pesme, a Lotreamona je prevodio u koautorstvu sa M. Miočinović. Težište izbora francuske poezije priređivač je stavio na Kišove prevode Verlena jer je smatrao da se u tim, formalno najstrožim, stihovima najbolje vidi virtuoznost njegovog prevodilačkog dara.

I sam istinski pesnik, Danilo Kiš je prevodeći sa tri suštinski različita jezika, ostavio našoj književnosti prevodilački opus kojem, osim Vinaverovog, nema ravna.