Kornejeva pozicija, to jest njegov odnos prema materiji Sida i formi stiha koji toj materiji maksimalno odgovara, i Kenoova pozicija, to jest njegov odnos prema delu kao artefaktu, izgledaju nam, u interakciji sa pozicijom Danila Kiša, gotovo amblemske. Bolje rečeno, te dve pozicije se u književnoj svesti Kišovoj prelamaju i prepliću na način veoma karakterističan za Kišov književni postupak. U dijahronijskoj ravni, u vertikalnom kontekstu, francuski književni jezik prevaljuje put od punoće i maksimalnog korespondiranja tematike i izraza (ovaploćenog u francuskoj klasičnoj tragediji, gde, recimo kod Korneja, herojskopatetična tematika nalazi svoj puni izraz u herojsko-patetičnoj frazi) do Kenoove pobune i jasno izraženog zahteva za obnovom književnog jezika (koji je, po njemu, postao samo “algebra njutnovskog racionalizma”), zahteva za unošenje svežine govornog jezika koji bi u potpunosti korespondirao sa modernim senzibilitetom i mogućnostima mnogostrukih pristupa svetu (“…moja je namera bila samo da načinim te vežbe, a kao rezultat toga došlo je do skidanja rđe i blata sa nekih točkića književnosti…”, kaže Keno). Ali, u sinhronijskoj ravni, u horizontalnom kontekstu Kišove književne svesti, svaki put kad je ona na delu, to putovanje od Korneja ka Kenou jeste putovanje od herojsko-patetičnog ka parodijskom, ka depatetizaciji, posredstvom ironijske distance. Uzajamnost pozicija, kornejevske i kenoovske, koje nam se čine amblemskim, jeste uzajamnost tematike i onoga što je techne, što je postupak koji vodi ka maksimalnom postizanju efekata kojima se teži, efekata maksimalne literarnosti, razume se. “Stilske vežbe su reprezentativno delo jedne knji‘evnosti u njenom aleksandrijskom razdoblju – kaže Kiš. – Stilske vežbe jesu u tom smislu ispovest i paradigma čoveka koji je uvideo da do ’obnove’ može doći još jedino formalnim istraživanjem” (Stilske vežbe R. Kenoa, D. K., Život, literatura, Svjetlost, Sarajevo, 1990; str. 67-70). Priznajući valjanost ideje da se do ’obnove’ dođe ’formalnim istraživanjem’, Kiš se, u istom trenutku, odvaja od onih implikacija Kenoovog stava, koje bi ga suviše udaljile od pozicije koju uslovno nazivamo kornejevskom. On Kenoovo tumačenje Stilskih vežbi “kao varijacija na temu bahovske fuge smatra proizvoljnim“, ali misli da “polazna ideja Kenoove spekulacije (da se napravi u prozi neka vrsta varijacija na bahovsku fugu) nije po sebi besmislena”. Kenoove varijacije (tipa apareze, apokope, sinkope, permutacije itd.) kao “plod čiste aleksandrijske spekulacije i matematičke kombinatorike, gube svaki smisao”. – “Ono što mi se danas čini u tom postupku nedovoljnim – kaže Kiš – to je upravo traženje takozvanog beznačajnog sižea za temu varijacija. Jer zašto to mora biti beznačajna tema koja se varira? Bahova ’umetnost fuge’, pored svoje virtuoznosti i maestrije, jeste un langage ehrressiv koji kroz svoju titantsku arhitekturu tonova nosi u sebi metafizičke sadržaje”. Ono, dakle, što Kiš ceni kod Kenoa (i smatra preporučljivim za svakog modernog stvaraoca) jeste “formalno istraživanje”, jeste upuštanje u neslućene mogućnosti jezika, jeste nemir i duh improvizacije, ali ono što ne prihvata jeste da siže, koji se takvom postupku podvrgava, bude sam po sebi beznačajan. “Jer da za siže svojih varijacija – drži Kiš – nije uzeo neki sujet isignifijant, Stilske vežbe ne bi izgubile ništa od svoje tehničke zanimljivosti, nego bi dobile u sadržaju. Kako se te varijacije pisane za vreme rata (1942-1944) i neposredno posle rata – veli dalje Kiš – na tom istorijskom fonu (podvukao P. M.), bez obzira na opravdanu želju za eskapizmom, one zvuče još ispraznije” (podvukao P. M.) Ova reartikulacija izvesnih Kenoovih ideja i postupaka, koja je u izvesnoj meri retuš ranijih stavova (u tekstu Svojevrsna parodija francuske književnosti), a u izvesnoj meri produbljivanje drugih i, istovremeno, otvaranje nekih novih aspekata, upućuje nas, na zgusnut način, na neke bitne segmente Kišove teorijske misli. Od stavova koji su reartikulisani najzanimljivijim nam se čini produbljivanje Kenoove ideje o varijaciji na temu bahovske fuge, ali samo u kontekstu Kišovog osporavanja da tema varijacije mora biti “takozvani beznačajni siže”, i onda, posebno, a to je novi aspekt, Kišov stav da pomenute varijacije na beznačajni siže “zvuče još ispraznije” ako su nastale “na istorijskom fonu kakav je svetska klanica i vreme logora (1942-1944)”. Dakle, varirati se može, reklo bi se da, po Kišu, mora značajna tema, naročito kad je u pitanju onakav istorijski fon koji Kiš pominje. A takav stav nas sada upućuje na poziciju koju smo nazvali kornejevskom. Signifikativno je da se Kiš, među svim sudovima o karakteru Kornejevog dela, opredeljuje za onaj koji o Kornejevom pozorištu govori kao o “u prvom redu političkom pozorištu”. “To je bila, u zametku, neka vrsta angažovanog teatra” – kaže Kiš. U Kornejevom Sidu, rečeno je već, Kiš vidi sukobe “između čoveka i države, čoveka i ljudskih zakona, između individue i društva”, vidi “sukob snažnih individua sa zakonima pisanim i nepisanim”, vidi “snažne herojske ličnosti kojima upravlja jedino volja,… koje vladaju strastima i stavljaju ih u drugi plan kako bi afirmisale svoje ideale časti i pobedu volje”, i zato je Sid “pre sukob zakona i volje”, “sukob opštih interesa i interesa pojedinca”. Kornej je bio “primoran da dramsku materiju potraži u istoriji” (podvukao P. M.) – “po liniji svojih afiniteta prema patetičnom i herojskom…”. A to su sve teme kojima se bavi pozorište koje je, “u prvom redu”, političko, i koje je “neka vrsta angažovanog teatra”. I to je teatar koji je zahtevao herojsko-patetični govor (“u kome se rimuje čast i strast”) – i dobio ga u zadivljujuće brušenom stihu. Tematski, znači, Kornej je pisac značajnih tema na fonu koji je istorijski, ali je njegov svet “shematičan”, to je svet “u kome se vazduh katkad suviše razredi za smrtnike”, svet koherentan, ali u kome se govori “tvrdim kristalom aleksandrinca”, “herojsko-patetičnom frazom”, “odveć hladnom i krutom”, ali kao da je to prirodni govor tog sveta. Ako se prisetimo Kišove opservacije da je kod izbora pesnika koje je prevodio, reč bila uvek o pesnicima “koje voli i koje smatra zanimljivim”, onda bi Keno, bez sumnje, mogao biti onaj koga voli i koga smatra zanimljivim, a Kornej onaj koga smatra zanimljivim. Zato i Kišov prigovor Kenou nije moralistički, već, pre svega, estetički, kao što su ocene Kornejevog teatra kao “političkog” i “angažovanog” samo opisne, a ne i vrednosne.

Kišove idiosinkrazije prema angažovanosti, kako je ona shvatana i kako se, neretko, i danas shvata (samo s drugim predznakom), dobro su poznate. (“Ja sam se zapravo samo pobunio protiv tzv. angažovanosti kako je najčešće shvataju naši pisci, smešno-tragično precenjujući svoju moć i moć literature hic et nunc…”. Svi geni mojih lektira, Homo poeticus. Svjetlost, Sarajevo, 1990; str. 216. I na drugom mestu: “Ja lično se nalazim u ambivalentnoj situaciji, jer moja literatura, svesno i konsekventno, ne dodiruje oblast svakodnevnog i aktuelnog, ona jeste neka vrsta veštačkog raja, u bodlerovskom smislu te reči, metaetički derivat moje ličnosti, autonomna i autohtona književnost, dakle – svesno – daleko od svake angažovanosti. Jer danas u nas, i uopšte, ja ne verujem u mogućnost angažovanja kroz umetnost, posebno u zagrljaju Beletre. Angažovani pisac je contradictio in adjecto.” Moć i nemoć angažovanosti. Homo poeticus, cit. str. 197; v. takođe: Rukovati pažljivo: angažovana literatura i Homo poeticus, uprkos svemu, H. P., str. 41-43 i str. 90-94.) Reč je, zapravo, o tome da bi kenoovska književna metodologija, da tako kažemo, kao techne, kao postupak, bila, za Kiša, utoliko plodonosnija ukoliko bi bila primenjena na značajne teme, “na istorijskom fonu”. Keno i Kornej imaju svoje mesto i funkciju, sasvim određenu, u Kišovoj majstorskoj radionici, u njegovoj alhemičarskoj laboratoriji. Značaj Kenoa i njegovih prosedea, u toj laboratoriji, vidi se i u teorijskoj minijaturi pod naslovom Pot-au-feu: ... “I valjda zbog toga, svaki put kada razmatram osobenosti proznog žanra ne mogu da ne mislim u gastronomskim terminima; bez sumnje prisećajući se rableovske lektire: i da ne dozovem u svesti pot-au-feu (što bi se kod nas zvalo ’lonac’), kao idealnu metaforu romana, koju zatim razvijam u sebi, kenoovski (Kenoova ars poetica – “kako se piše pesma” – rableovska reminiscencija, i odnosi se, uopšte, pre na prozu nego na poeziju…)”, Homo poeticus, cit.. str. 44. Nesumnjivo je da, s druge strane, Kornej mora Kišu biti zanimljiv upravo po temi, ili temama, koju on smatra značajnom, štaviše najznačajnijom, a to je sukob između čoveka i države, između individue i društva, između interesa koji se proglase opštim i interesa pojedinca, između zakona i volje. Ali svet Kornejevih junaka počiva na jednom sistemu zrelosti u koji ti junaci veruju, u koji veruje i Kornej i njegovo vreme. To je svet u kome ti junaci afirmišu svoje “ideale časti i pobedu volje”. Kišovi junaci žive vreme beščašća, vreme koje institucionalizujući zlo i nasilje, mrvi volju pojedinca, pogotovo ako je njegov ideal časti da se “beščašću” odupre. Stvaralački napor Danila Kiša usmeren je na osporavanje takvog sveta, a “otpor, osporavanje (je) pre svega, stvar duhovne konstitucije, jer je u prirodi autentične ličnosti misao koja je otpor prema svetu kakav je dat”. Upravo, zbog tog otpora koji je u prirodi njegove misli – jer njegovo stvaranje jeste izraz usamljenog i pobunjenog čoveka – autentičan stvaralac, koji ide samo za svojim glasom što dolazi iz dubine njegovog bića, nikada ne propušta mogućnost konflikta: on to prihvata i to prihvatanje je čin etičke odluke, koja uvek podrazumeva promenu interesa u odnosu na svet koji nam je dat, svet koji pretenduje na to da je definitivno konstituisan... jer konstatacija Danila Kiša usmerena (je), upravo, protiv svake geometrije, pre svega, protiv političkih geometrija našeg veka, tog veka bolesnog zdravlja. Doktrinama koje transcendiraju ljudsku individualnost, koje funkcionalizuju svoje ideje i institucionalizuju nasilje da bi tu ljudsku individualnost spljoštile i poravnile i tako je učinile prihvatljivom za svoje geometrijske utopije. “D. Kiš ne suprotstavlja doktrinu i ne obraća nam se traktatom: suprotstavlja se. U svojim književnim formama, pronicljivošću i lucidnošću, rafiniranom inteligencijom kojom prolazi iza privida stvari i otkriva mehanizme obmana, čime ih čini prepoznatljivim, obmana koje se svima koji pasivno primaju svet, koji se nikada ne pitaju kako njihov svet postoji, nude i nameću kao očiglednosti koje nisu podložne sumnji” (P. Mužijević, Autentičnost kao preduslov autonomije razuma, “Književnost”, 2-3, 1990, str. 295-296). Poziciju svoja dva junaka – pojedinca u vrtlogu istorije, E. S.-a iz Peščanika i B. D. Novskog iz Grobnice, Kiš prikazuje ovako: “…i tu i tamo reč je o snažnim individuama uronjenim u maticu istorijskih zbivanja u odlučnim trenucima istorijske zbilje, o individuama ponesenim maticama istorije, no koje (individue) žele da sačuvaju jasan znak i belegu svoje individualnosti, “da plivaju uz maticu”, uprkos svemu, da se u jednom antiindividualističkom vremenu izdvoje iz bespregledne mase jednakomišljenika, o ljudima, dakle. kojima je sumnja osnovni kompas… B. D. Novski i E. S. poneseni su istom individualnom pobunom, no prvi je komesar, a drugi je jogi… Sudbina E. S.-a uslovljena je istorijskim procesima (u oba značenja te reči), no on se prema istorijskim zbivanjima ophodi kao jogi, što će reći stavlja težište svoje pobune na metafizički plan, dok je B. D. Novski pre svega društveno biće i homo politicus, pa stoga metafizičke probleme rešava kao komesar. Već sama ta opozicija dovoljna je da izdvoji individualnost (na egzistencijalnom i romanesknom planu podjednako), da je obeleži i da je predodredi kao žrtvu. B. D. Novski i E. S. ne žele da žive i da umru ni kao psi ni kao mravi. Nego kao vukovi...” (Čas anatomije, cit., str. 62-63). Nije ovde, dakle, više reč o “kristalnom svetu vođenom zakonima volje i uma”, koje oličava cogito, kao kod Korneja, nije, dakle, više reč o svetu “gde slava, što će reći čast, igra bitnu ulogu”, i nije reč o svetu “skrojenom jedino po svojim višim zakonima, pokatkad suviše racionalnim”, pa otuda “shematičnim”, svetu “u kome se vazduh katkad isuviše razredi za smrtnike”; reč je o “jednom razularenom i mahnitom svetu”, u kome je “bilo koja intelektualna i moralna sila užasno slaba u odnosu na elementarnu silu opresije”. Kornejevi junaci snagom volje i uma pobeđuju svoje strasti da bi pobedili u svetu oko sebe, “a, vidite, junaci moje knjige – kaže Kiš – mada stvoreni od najtvrđeg ljudskog materijala, slamaju se kao bilo ko drugi, uprkos njihovoj moralnoj, intelektualnoj i ideološkoj konstituciji. Upravo stoga se treba u najvećoj meri diviti onima koji su u modernoj istoriji uspeli da sačuvaju svoj integritet. U svakom je čoveku mogućno pronaći neku slabu tačku i ako ga ne slome fizički, mogućno je slomiti njegov otpor na moralnom planu. Svi totalitarni sistemi to dobro znaju” (“Opresija može da slomi i nadu.” Homo poeticus, cit. Str. 304).