Oskar Davičo: Zvečke što pitaju
ARS br.1-2 god.2006 (odlomak) ARS 1/'86 1 Tumara li još uvek ta noć zaslepljena tumornim sjajem svemira? Drhti li to ona ili njen bol ispod saća vidika gde ruku pod ruku sa svim nevidljivostima zastaje pred izlozima vidljive šupljine te crkve između vašara na poljani i potrebe za neopipljivom stvarnošću, između praznoslavlja trenutka postojanja i mirisnog daha radoznalosti između knjige i ugla moje ulice, bez igde saobraćajnih znakova. Oni nisu pobodeni u zvezdano tle krvavih im udesa između upozorenja na opasnosti što nam prete i opasnosti koje predstavljamo pretnjama na bespuću i vidiku zatvorenom ispod saća bez pogleda na more, bez mora. Ono bezbojnim očima svojih bezbrojeva gleda u oštrice dvostrukih i stostrukih okuka zarivenih u naša grla. I gleda otvorene grkljane naših puteva bez putovanja prerezanog dušnika tim oštrokljunim zavijucima duž staza što krkljaju gušeći i sebe i svoju sudbinu pod poklopljenim horizontom koji se peče kao pšenična pogača kojoj za to vreme meri njen arterijski pritisak. A on je sličan potrebi za stvarnostima. Ali i ja znam razne stvarnosti kao što im znam i različite potrebe. No sve one bazde, sve vuku horizonte za rođendanske uši jedanput godišnje, sve povučene za neposlušni sluh, okreću leđa savijena u srp, jednog uha drugom i podsećaju tako nadurene kao pokoravci kao XXI slovo Vukove azbuke, ili Gajeve abecede, na veliko "S", na to oštro zavijanje s desna u levo i odmah obratno, to slovno ulaženje u novu okuku. Ali i ova ne svršava i ova ulazi u novo, stotisućstruko "S" sikćući kao šarka sreće, kao sanjiva savest smrti pod poklopcem horizonta, gde sloboda u napadima padavice bez prestanka vezanih ruku u lisice ne doživljava sebe ipak kao ropstvo. Je li se i ta druga zmija sa bebećom zvečkom zakačenom za rep ušunjala u moju naprslu lobanju, inače u jako derutnom verbalnom stanju. Zarezana nožem kao lubenica pritisnutih krajeva među kolenima prodavca može se posle videti kako tamo u lubenici lobanje vodi hladnokrvno svoju reptilski hladnu ljubav otrovnica obmotana oko ledenice što se trepereći uvlači među moje i ne moje samo vijugave misli sleđene u krov sveta iznad planinskog grebenja. Iz glave mi se taj nelekoviti štap reprodukuje šupljih sekutića, spušta u grudni koš gde su šira polja ljubavnog rada. Posle devet, recimo, meseci, prilikom tisućeg našeg dolaska na svet u kolevci još pokloniće nam neko, misleći da nam je rod rođeni, po zvečku tačno godinu dana pre prvog nam rođendana povučenog za oba uha. Ona će okrenuti odmah leđa jedno drugom i, nalik na neprestajuće serije velikog slova "S" doživljavaće lančane udese pod zauvek poklopljenim horizontom. Tačno jedno leto pre našeg prvog rođendana između crkve i leprozorija, između sahrana i tuge pod saćem vidika što osuđuje i vid i vidljivost na manje postojanja no što im je nužno no što nam je potrebno. 2 Zaključao sam svoje snove u fijoke tajanstva. Ono je od nejasnoće, one od jalovine. Ne znam da li zato što sam ostao dugo uznemiren kad sam se probudio ili zato što mi je palo na um da je korenje svega, ne samo rastinja, skriveno pod zemlju. Drugo bi bilo da je korenje nalik na pogled saznanja ili na pse koji još uvek slobodno trkčaraju. Ipak neki će od njih kad-tad ležati pregaženi na jednoj od okuka autoputa kraj večnosti pregažene isto kao i ovo stado anđela preko kojih su prešle duboko profilirane zimske gume kao preko pasa na autoputu. Jeste, svedočim da sam ih lipsale video. Za uspomenu sam im skinuo krila na cip. Spojena za čeona ramena, ona su uzaludno mahala u punoj nevidljivosti. Njihovo prisustvo ipak potvrđuje promaja. A leševi anđela izležavali su se pregaženi i dalje kao da ih se nikad nije ticala izvršna zakonitost zvezda nad bićima neućutkane propadljivosti. 3 Gde mi je pojavna duša gde predmetna srž gde srčika vrteške što se okreće oko poplava i ostalih prizora. One se već zelene kao pržena nebeska so. 4 Nalik na slepca koji prosi, odrpana je plava zvezda nad vrtlozima Ona bi se radije pretvorila u danonoćno nebo što kratko lapće ližući mi graške znoja sa čela, vrata i dlana moje levorukosti. 5 Ne znajući za bolje, strah je uperio sve farove razumevanja na putanje što vode u smrt. Videlo se kako se na njima tresu kao u groznici raznovrsni cvokoti. Ali svi su donjom vilicom udarali u gornju bez obzira na broj preostalih zuba. 6 Na zelenilo što je počinjalo da žuti tokom prvih jesenjih noći, kremeni zid ovih vrtova ronio je suze u rojevima varnica koje je vetar nekad raznosio i pokušavao da ugasi. 7 Prostirem stolnjake svetlosti preko puta stolnog dana pocrnelog na suncu. On bi mogao da nas hrani da nije nestao ne ostavivši traga u crvenom traktu samoodržajnog pamćenja. Otud se duž četvoronožnog prostora savija jedan džbun noći. Staviš li ga u vodu biće uveličan prelamanjem neudavljenog u čaši noćnih svetlosti s protezama ruku i nogu, uma i lažnih zuba. 8 Mrtvima žeđ ne služi, a ipak on raščlanjuje večnost na slogove. 9 Ta kapljevina rosnih suza prevrće neprijateljske vojnike. Smrt ih je izbljuvala i poređala nalik na cepanice svom dužinom jarka iskopanog duž puta duž bogaze, duž presrti. Znam šta je jarak, šta putovanje. Znam šta je vojnik. Ne znam šta je mrtvi neprijatelj. To nije valjda onaj mladić prostrt ispod dimnjaka kraj kog tužno lepeću uzaludne rode. Ne dimeći. Ginu li to vatre? Neprijateljstva ginu li? Ah, ova je kuća od zemlje stanjene u struku kao demografska jelka pogibija. One buše sve novije i novije rupe na sivoljubičastom opasaču boje slične onoj što je obojila ta mladićka lica ukočena odavde do nestanka u jedan nemogući izraz isti za radne dane i državne praznike, za nedelje i sve ostale neprilike. Za to njihovo "ne" bez ijednog "da" što bi bilo šta potvrdilo. 10 DA li nas to pomamne mame još uvek mame nazad u sebe zbunjene u očima sveta koji nije ono što nam pripada. Svaki je porođaj bio greška. I onaj bezgrešni. 11 To neustrašiva jasnoća ljubavi drhti u naručju vremena. Čuješ li. Ko cvokoće? Ljubav? Nevreme? 12 Između mirisa i ukusa, između bola i jauka - škrguti tišine. Njeno mlado more prestaje da se čuje. Tone li to u druge dubine s još većim brojem bora i nabora? 13 Na koplju želja nije nijedan dan tako ujednačeno čist kako je to taj okomiti san između dva strmoglava odsustva. Oba tragaju za ranjenim veprom razloga. To čine bez pomoći krvoslednika. Saplićući se u hodu zatvorenih očiju, oni vide belinu ovog polja neispisanog događajima. Otvore li vrata vidljivosti vizija će prestati da zrači, dešavanja da pristižu smrtno ranjena. 14 Ta gomila kosti ne jauče ali podseća na letve ukucane u maternji jezik, zakopan po dužini u rodnu zemlju. A ona je ogrnuta u vuneni plašt od usirene dlakave krvi. Hladno je i njenom gabaritu i njenom rukohvatu i duguljastoj njenoj preslici. Ništa to sve ne vredi i životu smrt od prvog trena podmeće obe noge. 16 I iz kolevke pune perja glasovi na prstima Dižu se zvečanja u vidu koluta što se odkotrljao niz zatvorene hodnike na čijem kraju smrt sedi na niskoj šamlici. Njene su kose belje od vlasi života koje su isto sede. Ali Ona sipljivo uzdiše na svoje malo slovo "s". 17 Slične poslovima noći, banule su nam muve neočekivano u ložnicu svetlosti. Uhvaćena je prozračna i fol nevina na delu potpaljivanja novih i novih požara svojim isuviše vatrenim i strasnim pogledima. 18 Sluša li cvet u žalosti kako mu miris - jeca sasvim bebeći na "nga"? Siromašni vetar kako ga zahvata u nailasku i raznosi? Kako mu se latice tresu? Zna li da se nastavlja raspadanje što je odavno otpočelo? 19 Neprevijena čela, taj se prevoj pridružio žrtvama udesa ispod sivog neba što nije menjalo vesele boje letnjih košulja u kojima su ležali poginuli. Bile su ravnodušne na sudbinu što ih je dočekala neobojenih, ali raširenih ruku. 20 Sve tanja je traka uplakanog saznanja. Klečeći moli vreme da odloži sebe na odlasku. Ako ga ne usliši, saznanje zna da će ono proticati do smrti. I preko nje bez ruba i preko pregriženog konca. 21 Odbijene od sise pamćenja delte su kršile Ruke bespovratno izgubljene u dugoj senci prolaznosti. Pale pred noge trajanja uvijenog u šal molile plele su igle rečnih struja. Zadužene da i dalje pletu od vune svoda pod vodom tople džempere one su dijasporu mora sklanjali od svemira, što dalje od njegovih rečnih ušća. Delte su zastale, uplašene pred nadošlom prazninom u koju nisu umele da se uliju. Rukavci su takođe, trnuli pred tim odsustvom navika u neočekivanom štrajku - očajavale su otvorenih rečnih usta što nisu znale kuda s rukama, šta s njima, kako? 22 Tek sa vrha vatrogasnih lestvica biva jasno da ono što se vidi kroz razmaknute tavanske grede neba, nije dim zvezdane toplane. Prestalo je i sunce od nekog vremena naovamo da nas zagreva. Sad se drži niskih plotova kao što to čine mrtvaci. Uzalud pokušavaju sva svemirska uzaluđa da zagreju pustoš što se hladi trljanjem ukrštenih butnih kostiju. One odbijaju da se zapale. Da li zato što njih nema? Ili što više nema nas? 23 Stiglo je vreme ljubavi - sumraci su. Uvijeni u kolute strepnje bili su prožeti strahom pred niskogradnjom stepa. 24 I planinski se vrhovi bave računskom radnjom oduzimanja sebe od svoda. Na bezboj bušotina izbijaju iz njih reke čvrstog goriva. Stenjući na sve izduvne cevi nudile su i one svoju svesrdnu iscrpljenost okolnoj praznini. 25 Neprobušenim još zenicama za ovu noć, pokušavam da sagledam mrak. Čini se da je nalik na pijacu u crnini. Na vrevu u suzama. Bića koja su se nevidljivo motala kroz tamu bila su nemirna kao greh. Ispaštao je to on svoju krivicu što se živ a nevin nije pobunio protiv postojanja. Zašto nije ubacio dinar u automatsku giljotinu, stavio glavu na mesto određeno za nju. Zašto nije potom pritisnuo dugme... i sve bi bilo gotovo kao da bol i greh nisu ni bili, ni ikad smrdeći postojali. ARS 1/'86 ARS br.1-2 god.2006 |
|
|||||
|
|||||
|
|||||