Draga Rokso,

Ovo ti pišem povodom Mansarde Danila Kiša. Čuo sam da vam je on predao tu svoju neobično zanimljivu satiričnu poemu. Pročitao sam je s velikim zadovoljstvom pre no što sam otputovao iz Beograda. Pored snažne i osobene mašte kojom se taj kratki roman odlikuje, jedna od njegovih velikih vrlina jeste i izvesna istinitost data indirektno kroz stanja i raspoloženja junaka lišenih svega psihološki provincijalnog. To je svakako prva knjiga o našoj omladini posle rata pisana ne da zadovolji laskave predstave koje mi imamo o sebi kao vaspitačima, nego da nas uznemiri doziranim ali salutiranim šokovima, da nam pokaže da su naši mladi egziti, naši mladi šizici uprkos svemu što ih čini nerazumljivim i nepristupačnim, deo naše realnosti i snova, deo našeg siromaštva i naše energije. Smelo zamišljena i smelo sprovedena, ta osnovna misao ove knjige nijednog trenutka ne biva zatrpana ni blagorečivošću, ni imaginativnošću autora. Naprotiv, iz strane u stranu ona je bogaćena novom ubedljivošću, novim i novim potvrđujućim dokazima. Mislim da bi bilo jako dobro da se Mansarda što pre pojavi. Verujem da će imati mnoge čitaoce, jer zabavlja, ali i da će biti jedan poziv na razmišljanje o nama, jer otkriva razinu realnosti o kojoj se malo (a s puno nekompetencije) vodilo računa. Siguran sam da mislimo isto i da ćeš je preporučiti za štampu. Ovo shvati kao moju najangažovaniju preporuku.

Voli te
Oskar Davičo

P.S. Hoćeš li doći u Rovinj?

Dragi Kiš, ovo sam poslao Roksi. Nadam se da je dovoljno. Nešto je doteranije, razume se, nego li to što si pročitao. Ali u biti – isto.