U poetskim refleksijama nove knjige pesama "Neću da se budim“  Ljubete Labovića, posebno u prvom ciklusu sa istoimenim naslovom i u poetskoj prozi pod naslovom "Opna“, ili "Ars Magna/ fascinacija“, inspirisan Ničeovim navodom: "Čovjek je nešto što mora biti prevladano...“ vidljiva je pesnikova vokacija, koja Labovića postavlja u red naših najznačajnijih autora filozofske poezije i naracije.

To je, u stvari, problemski sklop i prastaro suparništvo  između filozofije i poezije, koji traje još od Platona, oko tzv prvih pitanja našeg postojanja, poretka i jezika. Spor koji  relativizuje  žanrovsku granicu između filozofije i pesništva: "Jedva i pišem sada ovo da neću više da se budim“, kaže Labović, u nastojanju da pređe ovu granicu. Ili, u neverovatnoj metafori odisejskih lutanja koja je u stvari poetsko - filozofski epilog ove poezije, ili poetske genealogije koja nema istoriju, iako su njeni predmeti rođenje, početak, sećanje i samo postojanje, obavijeno nostalgijom i ljubavlju: "ne mogu da dodirnem nikad najdublje mjesto unutra/ kao najvažniji razlog postojanja“, piše Labović u pesmi "Ožiljci“. Kao što se ne može izmeriti ni ova tajna  Odisejeva daljina. Da li je to filozofski razlog Platonove tvrdnje da pesnici ne govore «istinu»  i da zato moraju biti udaljeni iz idealne države?

 

"...I osjećaš da si tu iako si uspavan i ne postojiš...“, ( "jezik jeste a ne postoji“, napisao je Hajdeger, a pesnik je čuvar bitka ). Tako, čitamo u Labovićevoj poeziji:  "neću da se budim iz čistote skrovite kao smrt...neću da se budim neće biti ništa što želim/ sve će biti drugačije i mučiću se u buđenju/ tom bez jezera i procvalih krošnji, bez glasa Boga/ koji može biti budan/ ali čovjek samo na krajičku ljepote...“

 

Dakle, pokazuje se da je ovaj metafizički nedostatak ili nedostajanje, kako ga naziva Labović, onaj poetsko-filolozofski ferment o kome piše ili peva Labović. Kao što se pokazuje da je spor između pesnika i filozofa, koji Labović naslućuje u "odisejskim lutanjima“ upravo spor oko poretka, jer dok je Platon verovao u poredak ideja i matematiku, pesnik je po vokaciji vesnik ovog nedostajanja i daljine ili "cvetnog nereda“ upravo zato što nije Bog nego samo čovek.

 

Labovićeve pesme treba zato čitati polako, jer se ne može pretpostaviti da se umetničko stvaranje i razumevanje umetnosti trajno mimoilaze. Ukrštanje fikcije i realnosti, reda i nereda ima za posledicu da se umetnička dela u odnosu na neumetnička ne odlikuju primarno time šta se na njima vidi ili predstavlja, nego time kakve nove mogućnosti gledanja i smisaone odnose otvaraju. Otvaraju, kako pokazuje ova knjiga, ili kako bi  rekao Konstantin Kavafi, lepotu i dužinu puta u traženju pesničke Itake.

 

Autor: Nenad Daković