Imena devojaka, reči pesama koje su se u to doba pevale. Ilovača koja se lepi za gumene čizme. Neke šimi cipele. Svaka patnja, svako ljudsko trajanje. Sveukupnost efemernih zbivanja... Svaka aktivnost, svaka misao, svaki delotvorni dah.

Bio sam i sam svedok da sve te stare pesme ne umiru i da se negde čuva značenje stvari. U polupraznom kafeu Romantika na Vračaru, koji je držala nekadašnja pevačica gradskih pesama, jedan Ciganin, prateći se na citri, pevao je na mađarskom: Bele ruže, nežne ruže... Kiš, vidno uzbuđen, diže se i ide prema pevaču.
“Odakle znate tu pesmu?”
“Kako odakle? Pre dvadeset godina tu pesmu sam vam pevao svako veče u Skadarliji.”
Stići će do saznanja da je junak samoga sebe, ličnost sa dva života, jedan koji živi i drugi koji ga opevava. Jedan koji nestaje, drugi koji ulazi u jezik i tradiciju. Tako će i njegov otac prestati da bude samo njegov, ući u skladište Uspomene i postati otac svakog čitaoca. To saznanje oticanja samoga sebe činiće i sjaj i bedu njegove podvojenosti. I fakta i gesta iz njegovog života bivaju deo čitaočevog saznanja, njegovih strahova pred smrću i zaboravom. 24–25. jula ’89. izgubio je notes sa telefonskim imenikom.
5. septembra ’89. u Meljinama, upitao je lekara koji ga je pregledao:
“La comedia e finita?”
“La comedia e finita”, mirno mu je odgovorio lekar.
“Sanjao sam da sam umro. Bilo je fantastično.”
Kada se 1982. Peščanik pojavio na francuskom, na primerku knjige Kiš mi je napisao posvetu: “Miroslavu Karaulcu, moje kukavno, predvojeno ja.” Citat je napisao na francuskom: Mon moi divise, pitoyable. (str. 146) Sa drugarskom odanošću, Danilo Kiš, Pariz, 2. marta 82.
Kiš je unosio jedno novo svetlo u naše živote, u vreme kad je tama već obuzimala. Bio je toliko neposredan i običan da nismo ni primećivali njegovu egzotičnost koju su stranci lako zapažali. Klod Roa, pored ostalih:
Danilo je jedan visoki, stari mladić, očešljan kao oblak, vidovit kao mudrac, bezazlen kao dete, hrabar kao mladi orao, pisac kao što diše.
Kao leopard, do kraja života, zadržaće sve svoje boje. Kiš označava neponovljiv susret i vreme u životu onih koji su ga sreli i trajaće u našem sećanju kao što, u njegovim pričama, traju trava i cveće.
Jer ruže iz pesama jedino one traju (Willa Cather).
Umeo je da stvari života saopštava rečima koje im neotuđivo pripadaju. Kada sam ga poslednji put nazvao, saopštio mi je kao najvažniju novost: “Evo, ja umirem.”
Navodeći Branka, dodao je: “Dođe doba da idem u groba”, kako se to kaže. Išao je uvek dalje od svih, u sumnji. Tu, stvarno, nikom nije dao ispred sebe. Bilo je malo reči kojima je stvarno verovao. Malo čega čime je bio zadovoljan.
Na pitanje: “Ko ste vi? Šta hoćete? Koja je razlika između vas i nas?”, u jednom dugom kafanskom dišputu sa jednim miljenikom vlasti, koji se otegao do jutra, odgovorio je: “Razlika je u tome što ste vi zadovoljni, a ja sam nezadovoljan.”
Čuvao se lažnih situacija. Izvlačio je i druge iz njih. Hteo je da i taj odlazak bude bez uobičajenih rituala.
Svoje najprikladnije komentare mnogi su isplakali. Sve je bilo, opet, istina: suze u svom izvornom značenju i neprevodivi jecaji.
Bio je veliki proizvođač života i događaja. Neumoran, stvarno neumoran u komentaru. Ipak, o stvarima koje su ga najviše mučile imam utisak da nije imao sa kime da razgovara. Na sahranama, stalno imaš utisak da neko nedostaje. Njegova sahrana bila je prvi značajan događaj o kome nismo stigli da razgovaramo.
Bio je kasni jesenji dan iz Brankove pesme koju mi je naveo. Lisje je žutilo veće po drveću. Sve što je nekada bilo život, postajalo je odjednom sećanje.
Bašta, pepeo.