Mikloš Radnoti: Crnogorska elegija
| Nek ova pesma slavi danas Crnogorca Pera Kapetanovića, koji živi ovde u visinama i bori se s kamenom i bori se sa vetrinama, sve dok ga ne sahrane; al njegova će uspomena poput barjaka da se vije na putu budućih muških glava, i kasnijim će vremenima biti glasnik njegovog čistog življenja. Iza njega stoji njegova žena i njegov zeleni sin; njegova mazga onjuši stenu i katkad snažno duhne. Tako tu stoji porodica a naokolo – nemo stenje, večernje senke na njemu ko gusta brada; o hlebu misle, skorupa nikad dosta, a susedno selo za njih je daleki svet. Tako tu žive i njivu svoju zidom od vetra štite, a plodove čuvaju zajedno s korenom, plodove ko muško plakanje teške i oskudne! svaki mu se zalogaj sedam puta u ustima obrne i, pre no što se proguta, oprezno nabrekne. Žive ko što u drugom kraju živim i ja, kao što žive i drugi, sudbinu nam večernji razgovor neće olakšati; međ stenjem radost je retka a golem trud; samo lezilebovići mogu da žive spokojno. * * * Na nebu orao kružeći goni svoj plen, a dole, u zalivu Jadrana, vrte se barke tražeći prenoćište; – ni ovo ni ono nije lak hleb. Nadolaze kroz sumrak sene Nikolâ, jašu na mazgama lakim; o, ni drugo što nije lako! samo još očni kapci mrtvaca, kapci što su ostali otvoreni, i s vremenom požuti im modrina! Dobro je tako, sudbina će nam tako biti teža. I već je sve teža, kao so, il kao tuga. 1933. ______ Preveo: Danilo Kiš |
|
|||||
|
|||||
|
|||||