Dragi Danilo,

Šaljem vam “Koliko je sati“, pa bih vam uzgred uputio i nekoliko reči. Želeo sam u prvom susretu da vam o tome govorim, ali ko zna kada ćemo se videti, pa zato...

Otkako je vaša knjiga stigla kod nas, otkako se uselila, od tada se mi useljavamo u nju. Svakog dana, Gordana i ja govorimo o njoj.

Zanimljivo je da vam ispričam moj prvi susret s njom. Mislio sam da to nisu priče, već da je ceo tekst jedna knjiga. I tako sam je u jednom dahu pročitao. Između delova, upravo između jedne i druge priče, ukinuo sam predahe. Sve je odjednom projurilo kroz mene, od prve do poslednje stranice i obuzela me je vrtoglavica, ona koja bi me uvek obuzimala kada bih pročitao nešto što nikad ranije nisam video. Kroz sve te stranice, na kukama i verigama inkvizicije, visio je uvek jedan i isti stvor, ČOVEK. I mislim, da dimenzija u kojoj sam doživeo vašu knjigu, da taj ugao posmatranja stvara jedan nov fenomen, jednu novu knjigu, drugačiju od one koja bi se ugledala sa stepena posmatranja tog teksta podeljenog na pojedinačne priče. Svojoj groznici, u koju su me vaše strane bacile, imam da zahvalim da se vaše delo u meni kao čitaocu, projektovalo drugačije nego što bi se projektovalo u nekom staloženijem čitaocu. Raduje me što sam tako video vašu knjigu. Posle, zajedno sa Gordanom, čitao sam je priču po priču, ali onaj utisak koji sam imao ostao mi je i dalje jedinstven i neprevaziđen.

Kad sam vam govorio preko telefona o kolažu, to je bilo ne u smislu nekog “lepka“ kako bi to mogao samo neki kreten da vidi, već u smislu baš te jedinstvenosti: da ste vi uzeli razne događaje bez logične veze, i tražili novalisovski u toj sprezi nove i čudesno blještave smislove. Slično onom prosedeu nadrealističkom, preuzetom od Novalisa, kad slučajni susret reči daje neočekivane smislove, ili onaj Lotreamonov susret kišobrana i šivaće mašine na stolu za seciranje. Mislio sam da ste vi razne dogodovštine, “slučajnom“ pesničkom imaginacijom, intuicijom, kolažirali, doveli u dodir, omogućili im slučajni susret, da bi u toj sprezi stvorili poetsku sliku tog užasa o kome govori cela knjiga.

Osećao sam potrebu da vam sve ovo kažem. Ja ne odustajem od prvog mog čitanja, to i  dalje za mene ostaje Novalisova slučajna sprega reči koja dovodi do novih smislova. Svaka priča je po jedna reč, koja sa drugom pričom, reči, dovodi do takve sprege, koja daje nove smislove.

Eto, dragi Danilo, pišem vam ove reči na pesku ovog pisma, ove trošne reči, sa nadom da se neće da razveju pre nego što do vas stignu. Iz mog ugla posmatranja, sa moga stepena posmatranja to nije knjiga priča, već jedna jedinstvena knjiga, knjiga celina, jedna knjiga od prve do poslednje strane, i nešto u literaturi za mene novo.

Pismo sam napisao u dahu, ne misleći ni na stil, ni na jasnoću izražavanja, već samo u želji da vam što pre saopštim svoje utiske. Za moju naglost kriva je ta nova lepota vaše knjige koja me je bacila u vrtoglavicu koja me ne napušta ni sada kad vam ovo pišem.

Srdačno i prijateljski,
Ljubiša

1977. januar, N. Bgd