Sve ličnosti i institucije u ovom romanu
su izmišljene, svaka sličnost sa stvarnim
ljudima i događajima je slučajna.
(odlomak iz romana)

Ministar se zamišljeno ogledao po svom kabinetu... Odnosno, verovatno bi izgledao zamišljeno nekom od mlađanih pripravnika, koji bi, drhteći od treme, ušao u kabinet moćnog ministra... Za ministra se pričalo da je najbliži poverenik samog Premijera Sunca.

Tek po koji povlašteni pomoćnik pripadnik takozvane "stare garde” koja je pamtila neku veliku zemlju i neko drugo, sabirno ministarstvo spoljnih poslova naslutio bi (mada, naravno, to ničim ne bi pokazao), da ministar u svom kabinetu ukrašenom simbolima već neko vreme nezavisne male zemlje, polako, ali sigurno umire od dosade.

Ostvarila se kletva nekadašnjeg šefa nekadašnje krizne grupe, koji se, u pauzama između službi u Mormonskoj crkvi, bavio fenomenom Kraljevine Crnih Planina... Neki nalažahu indikativnim što za šefa krizne grupe bejaše imenovan jedan pripadnik Crkve svedoka poslednjih Isusovih dana, te pravljahu paralele između njegovih ličnih uverenja – da se vaskrsli Mesija beše uputio u jednu južnu američku državu ne bi li malobrojnima ukazao na neke stvari za čije razumevanje ostatak ljudske vrste ne beše pripravan – i političkog kursa Kraljevine Crnih Planina, koji svojim neočekivanim preokretima podsećaše na kakvu fantastičnu pripovetku.

Kao što negdašnji sledbenici Josepha Smitha mlađeg slediše za njim u pustinju u čvrstom ubeđenju da je vaskrsli Mesija proveo baš sa njihovim prorokom neko vreme tokom kojeg ga je uputio u misterije nerazumljive ostatku čovečanstva, stanovnici Kraljevine Crnih Planina, pre neke dve decenije, izabrahu da slede svog duhovnog i svetovnog vođu u pustaru.

Kraljevina Crnih Planina beše istorijski poznata po vladavini teokratije, gde jednom čoveku, uz svu svetovnu vlast, beše pripisivan i po koji božanski atribut. Elem, devedesetih godina davno prošlog dvadesetog veka, kada ostali južnoslovenski narodi odlučiše da se mesijanski preobražaj već dogodio i kada odbiše da ratuju za ono što smatrahu starozavetnim idealima, gospodar Kraljevine Crnih Planina objavi da će slediti drugačija ubeđenja, te povede svoj narod u neizvesno. Godine provedene u pustari one najtvrdokornije ne navede da promene mišljenje i pričalo se, da ma koliko objektivno grešili, oni pred Bogom bejahu u istini jer svim srcem svojim i svom dušom svojom verovahu; za ostale se smatraše da sleđahu vođu po inerciji, a za neke se mišljaše da ga podržavahu ne rukovodeći se opštim dobrom, već ličnom korišću – malobrojni jeretici tvrđahu da ovih koristoljubivih beše većina, a idealista – manjina. Poput svakog naroda u pustinji, i crnoplaninaši su patili i nemo proklinjali dan kada pođoše za svojim vođom u pustinju, tim pre što čudnim putevima informisanja saznavahu da ostali južnoslovenski narodi jedan po jedan pristizahu u obećanu zemlju, zaobišavši pustinju.

Nakon gotovo dve decenije, Crnoplaninaški gospodar objavi da potucanje po pustinji možda i ne beše najbolja ideja, te da kani vratiti svoj narod na polaznu tačku. Do tada većina naroda beše polumrtva od pustinjskog sunca, te lišena svakog logičkog rasuđivanja i zdrave pameti - poput zombija sleđahu vođu u novu avanturu. Malobrojni, rizikujući živote, prebegoše gospodarevim neprijateljima, čime se svrstahu u izdajice; idealisti odlučiše da je jedino ispravno i dalje ostati u pustinji, dok se oni približeni ne upuštahu u ma kakvo razmišljanje i automatski se prestrojiše, svetina ih optuži da se i dalje rukovode ličnom koristi, a ne opštim dobrom. Par pripovedača koji izabrahu da podele svoju sudbinu sa narodom Crnih Planina, vođeni željom da ova čuda zabeleže za neke buduće generacije, nastaviše da prate ovaj odabrani mali narod u njegovim lutanjima.

Tako, nakon gotovo dve decenije naizgled nepotrebnog lutanja, crnoplaninaši se behu vratili odakle bejahu i pošli, a neki se napokon zapitahu zašto su uopšte lutali...

Nakon mnogih peripetija, Kraljevina Crnih Planina posta jedna prilično stabilna, predvidljiva i samim tim, prilično dosadna zemlja, baš kao što mormonski prorok, odnosno – šef krizne grupe, i beše predvideo.

Sećanje samog ministra spoljnjih poslova sezalo je daleko, u tmine prošlosti koje bi mnogi – uključujući i njega samog- želeli da zaborave; pamtio je ministar uspone i padove velikih sila, sukobe civilizacija, građanske ratove, neke poraze koji kasnije bejahu opisani kao istorijske pobede i po koju izdaju. Ah, sva ta jaka uzbuđenja, taj povišeni nivo adrenalina, to zarazno stanje nemoguće je nadomestiti ničim; osećanja koja bude i najkvalitetniji burbon i najmlađe ljubavnice ustupaju posramljeno pred ubrzanim radom srca koje državnik oseća dok ga u limuzini sa zatamnjenim staklima dovoze pred zgradu Ujedinjenih Nacija, gde će nacijama, poput dugo očekivanog jevrejskog Mesije, ponuditi mir... Oči celoga sveta (ili barem većine koja prati CNN i BBC) biće uprte u državnika čije birane reči na kraljevski engleski prevodi verzirani prevodilac sa pokeraškim izrazom lica; ushićeni predstavnici nacija bez daha upijaju ovaj govor koji je napisao neko drugi, u vazduhu se oseća erotski naboj koji vodi u petit mort, veličanstveni aplauz, nalik grupnom orgazmu koji nastupa u trenu u kojem državnik pravi pažljivo smišljenu dramsku pauzu...

Resko zvonjenje telefona prenu ministra iz budnog snevanja. Podignuvši slušalicu, zareža: "Halo!”.

Iz slušalice dopre unjkav ženski glas: "Ministre, stigao je ambasador Gvineje, čeka da ga primite.”

"Neka sačeka”, odbrusi ministar i spusti slušalicu. Istovremeno, Premijer Sunce sedeo je za svojim stolom od mahagonija u svom radnom kabinetu, sasvim nalik onom ministrovom; svi kabineti visokih zvaničnika kraljevine Crnih Planina sličili su jedan drugome, poput jajeta jajetu. Državni simbol, dvoglavi orao u letu, bio je neizostavno postavljen na dvadeset santimetara od glave visokog zvaničnika, odnosno, kada bi bilo koji zvaničnik sedeo uspravno u svojoj fotelji, državno obeležje nalazilo se ravno dvadeset santimetara ulevo od njegove glave; pričalo se da ova mera služi zvaničnicima Crnih Planina poput malog kompasa koji muslimanski vernici koriste kako bi u vreme molitve znali u kojem pravcu se nalazi Meka, ma gde se nalazili; udaljenost zvaničnikove glave od dvoglavog orla u letu, pričalo se, podseća ga koliko jedan orao sme da se udalji od sunca – ni manje ni više od dvadeset santimetara; bliže od dvadeset santimetara smatralo bi se za zaklanjanje sunca, udaljavanje na više od dvadeset santimetara vodilo je u ispadanje iz sunčeve orbite i samim tim u neumitno prokletstvo i nepovratni pad.

Sto od mahagonija beše naročito izrađen za Premijera Sunce, s obzirom da ovo svetilo kraljevine Crnih Planina beše nadprosečno visok rastom; kada bi se na raznim međunarodnim skupovima zvaničnici sa dežurnim izveštačenim osmesima postrojili za obavezno slikanje – Premijer Sunce za glavu bi nadvisivao ostale i ova izuzetna visina posta sastavnim delom nacionalnog ponosa crnoplaninaša.

Premijer je zamišljeno posmatrao svoj odraz u zastakljenoj vitrini postavljenoj naspram stola od mahagonija; istovremeno – dvoglavi orao sa udaljenosti od dvadeset santimetara – odnosno, jedna od njegovih glava, netremice je posmatrala Premijera, dok je druga glava gledala kroz prozor u visoke crne planine, kao da mašta da se oslobodi i žezla koje je sputavalo i samog premijera i da uzleti, utekne iz kabineta, i otisne se u slobodno, plavo nebo koje se mreškalo iznad surih gora.

Premijer je već dugo bio na vlasti (po nekima i predugo), i bejaše počeo da biva malodušan; odavno beše pobedio sve svoje neprijatelje, ali i to bi neravnopravna borba, na njegovu žalost, suparnici mu ne bejahu dorasli po izdržljivosti...

Omiljeni suparnik Premijera Sunca beše odavno pokojni i ne može se reći da Premijer nije žalio za njim, njegova svakodnevica beše postala dosadna.

Šampionsku titulu u političkoj super teškoj kategoriji Premijer je nosio već dvadeset godina i svi mečevi za odbranu titule završavali bi se nokautom još pre isteka prve runde, ma koliko sudije ponekad bejahu navijale za Premijerovog suparnika; što se tiče publike – bila je podeljena, neki su bili plaćeni da skandiraju SU-NCE- SUNCEEE – SU- NCE- SUUU-NCE, dok su ga drugi, iz samo njima poznatih razloga, bodrili čistog srca; mali deo publike iskreno bi navijao za Premijerovog suparnika – ovaj deo činjahu utopisti i fatalisti - drugi deo publike beše potplaćen da uzvikuje DOLEE -SUU-NCEEE!

Međutim, ishodi mečeva tokom proteklih dvadeset godina bejahu postali toliko predvidljivi da se publika beše zamorila, sve manje je bilo onih koji su navjali čistog srca, pa čak i plaćenicima beše splasnuo entuzijazam; organizatori mečeva se po isteku druge decenije bejahu zabrinuli jer je i samo klađenje na krajnji rezultat – mada i dalje u ponudi – postajalo sve manje popularno, s tačke gledišta strastvenih kockara i ovo postade sasvim predvidljivo, te samim tim i nezanimljivo.

*******

Ministar Spoljnih pomisli na Ambasadora koji je čekao u predkabinetu. Opravdanog razloga za odlaganje zakazanog sastank nije bilo, osim što su MIP-u dosadili beskonačni jalovi protokolarni sastanci bez ma kakvog smisla i sadržaja, daleke zemlje slale su u Kraljevinu CP one svoje predstavnike, koji doma behu svima dozlogrdili, ali kojima iz određenih razloga, nisu hteli ili nisu smeli, da smaknu glave; ovakvi ofucani salonski revolucionari redovno bi pristizali u kraljevinu s akreditivnim pismima svojih matičnih zemalja, s kojima, zbog udaljenosti, Crne Planine nisu imale čak ni kulturnu razmenu, a kamoli nerešena pitanja. Odlaganjem sastanka MIP je unosio suspens u ovaj očekivani razvoj događaja, poput iskusnog reditelja trilera, odlagao je radnju, uvodio je zastoj ispunjen iščekivanjem, film bi se sasvim usporavao dok bi prateća muzika postajala sve brža, potmulo ječanje kožom presvučenog bubnja u koji je dobovala mipova sekretarica uz vokalnu pratnju službenice protokola usklađivala se u vremenu i prostoru predkabineta sa lupanjem srca Ambasadora koji je čekao...