At the moment you are no longer an observing,
reflecting being; you have ceased
to be aware of yourself; you exist only in
that quiet, steady thrill that is so unlike any
excitement that you have ever known.
May Sinclair

Podgorica je moj privatni biblijski Egipat, u njoj robujem, provodim dane u samonametnutoj izolaciji, u mentalnom zatvoru prvog stepena bezbednosti u koji sam se dobrovoljno zatočila. Noćima se bojim, strah me spopada poput raspomamljene nemani, oprhvava me, nemi, potmuli, surovi strah i ne smem da zaspim jer znam da ću sanjati košmare koji će bolno ličiti na stvarnost.

Kada legnem u svoj drveni krevet, radim neku vrstu teshuva, pokajanja i povratka, premotavajući unazad i vraćajući kadar po kadar svaki tren prethodnog dana, svaki razgovor, sve odlomke knjiga koje sam pročitala, zapise koje sam postavila na internet, baš sve.

Moj dan, premotan unazad, izgleda ovako: češljam kosu i umivam lice pred spavanje, svaki put kada češljam kosu grize me savest što je farbam u plavo; prirodno plava kosa je nešto sasvim drugo, to je breme sa kojim se mora živeti, ali kod nas su žene sa prirodnom, svetlom kosom – retkost, ovo je Balkan, ovde su žene većinom tamnopute i maljave – ili bar tako kažu; nisam posvetlila kosu da bih privukla mužjake pristale za parenje, ja sam u stvari prirodna plavuša koja se greškom rodila sa crnom kosom, baš tako se osećam, kao da je tamni pigment greškom usađen u korenje kose koja mi je porasla povrh temena. Moja koža je sasvim bela, gotovo prozirna i skoro da uopšte nemam malje po telu – tek tu i tamo po neku plavu, tanku dlačicu; sasvim neočekivano za
potpuno svetlu put i ćosavo telo, moja kosa je sasvim crna.
(O tome razmišljam dok češljam svoju posvetljenu kosu pred odlazak na spavanje.)

Mislim da je došlo do neke greške. Tokom te zbrke, netom pre mog rođenja, kada sam zabunom dobila crnu kosu, dobila sam još nešto što mi po rođenju ne prirada - jednu staru, umornu jevrejsku dušu. Ne znam kako je došlo do toga, ali zbog te pogreške i moja duša i ja mnogo patimo.

Šanse da se ovako nešto desi bile su minimalne, mati moje matere izašla je iz plemena izrailjevog i postala hrišćanka. U porodici se o tome ćutalo, ali ne zato što je to bila neka mračna tajna, već zato što smo živeli u komunizmu i zato što se to nikoga više nije ticalo. Moja baka, hrišćanka prve generacije, molila se Bogu svojim rečima i nikada nije odlazila u crkvu, doduše to nikome nije padalo u oči jer se u vreme komunizma ionako ne ide u crkvu. Deda je bio partizan i streljan je za vreme rata pod jezivim okolnostima koje su ušle u jedan dobar roman, mada tek kao epizoda. Kada se ta knjiga pojavila, neki članovi porodice bili su srećni što sećanje na dedu nije poginulo 1942. zajedno sa njim, a meni je bilo krivo što se tragična epopeja njegove sudbine svela na svega nekoliko paragrafa. Baka se nikada nije preudala, do kraja života nosila je duge crne haljine i povezivala kosu crnom maramom.

Moji roditelji, pak, imali su sopstveni mnogobožački panteon, verovali su u sveto trojstvo Marksa, Engelsa i Lenjina koji bejahu porodili Tita, svevišnje božanstvo, koje, mada iznedreno iz trojstva, u biti beše njegova preteča.

Nastavljam da premotavam svoj dan.

Pred odlazak na spavanje sam čitala molitve, kabalističke molitve kojih nema u molitvenicima po sinagogama. Rabin koji je sastavio ovaj molitvenik, ekskomuniciran je iz jevrejske verske zajednice, no to je malo poznata činjenica.

Pitam se, mogu li molitve biti dobre ako rabin ne valja? Šta ako je ekskomuniciran? Šta se događa ako duša, kao u fudbalu, dobije crveni karton? Šta je bilo sa ekskomuniciranom dušom Baruha Spinoze? Ko ima pravo da duši da crveni karton? Rabini na ovom svetu odlučuju ko su jevreji, ali da li su njihove odluke punosnažne i u gornjem svetu ili Bog ima svoj aršin?

Iscrpljen od lutanja po vilajetima nerazumljivih verskih zakona, moj um prelazi na drugu temu.

Tog podneva bio mi je u poseti Chikyo. To je njegovo duhovno ime, koje, na nekom od jezika koji se govore u podnožju Himalaja, znači ogledalo mudrosti. Chikyo pripada jednom od četiri pravca u budizmu koji se od ostalih razlikuje po tome što njegovi sledbenici, dok meditiraju, drže oči širom otvorene i dišu na usta, za razliku od ostalih koji zatvaraju oči i dišu na nos, dok je priča o istorijskom Budi i osmostrukom plemenitom putu, inače, u tančine ista. Rećićete, velika stvar, neki ljudi se ljube otvorenih očiju, neki zatvorenih, neki ljudi dok spavaju dišu isključivo na usta, neki ljudi prođu čitav život kao da su im oči sklopljene, iako su širom otvorene, pa šta, rećićete – to ne menja činjenicu da ti ljudi prolaze kroz život, ljube se ili spavaju, zar ne – e, pa, vidite li, u budizmu to izgleda mnogo menja stvari, do te mere, da su se njegove pristalice podelile na različite pravce. Pitam se kako se istorijski Buda u svom neprolaznom postojanju oseća u vezi toga.

Pre Chikyove posete promešala sam tarot karte - postala sam prilično vešta u tome, poput nekog prekaljeng krupijea s dugogodišnjim iskustvom, koji uvežbanim pokretima premeće karte, vitlam ih i presipam iz ruke u ruku, nasumično izvlačim dve i polažem ih licem na gore... Papa i Đavo, kakav dvojac!

Potonji mi je blizak, doživljavam ga kao sopstvenog sparing partnera, ličnog trenera ako hoćete, oponenta kojeg sam izabrala da sa njim treniram snagu svoje volje i fizičku izdržljivost, ali uloga Pape u mom životu mi nije jasna.

Posmatram karte, dežmekasti Papa u raskošnoj odori sedi udobno zavaljen na svom tronu, pred njim kleče dva sveštenika obrijanih glava, Papina leva ruka se nadvisuje nad njima, kažiprst i srednji prst su ispruženi, dok su ostali prsti na Papinoj ruci savijeni – ovaj znak predstavlja blagoslov, valjda, ali mene podseća na dečiju igru senki, upravo tako se postavljaju prsti na dečijoj ruci kada na zidu žele ocrtati đavola; Papina glava kao da je pogunuta pod težinom zlatne krune iznad koje je utisnut rimski broj pet, nastavljajući se na krunu, broj pet, Papin redni broj u tarot špilu, liči na dva prsta koje je neki nevaljalac postavio kao znak magarećih ušiju u trenutku u kojem je slika ovekovečena, ali tako da Papa to ne primeti.

Levom rukom koja je na slici znatno veća od desne, Papa drži štap, simbol svoje svetovne moći, na levoj nadlanici, prilično jeretički, istetoviran mu je ravnokraki krst, dok mu je pogled usmeren u levo, u Đavola. Za razliku od Pape, koji skreće pogled, Đavo me gleda pravo u oči, dok stoji na svom prestolu – da, stoji, jer mu je, pretpostavljam, dosadilo da sedi, pape se menjaju, ali sotona je na svom prestolu od pamtiveka, bez bojazni da će ga smeniti (mada kažu da je bivalo pretendenata na đavolji presto ), usedeo se pa je odlučio da, za promenu, malo odstoji na svom tronu za koji su privezana njegova dva naga sledbenika, svo troje nose zgodne šeširiće ukrašene parušcima, Đavolu su docrtana krila i mač u levoj ruci, dok desnom kao da maše u znak pozdrava - đavolja posla. Đavolov redni broj je petnaest, ispisan ravnokrakom rimskom desetkom i naherenom peticom – identičnom sa papinom; ravnokraka rimska desetka, bez dopisane petice, redni je broj karte nazvane Točak sudbine, za koju tarotisti kažu da predstavlja Božiju volju, ali ta karta u ovom otvaranju nije izašla.

Razmišljam o dvojici sveštenika koji kleče pred papom, jednom od njih o ramenu okačen je šešir nalik biskupskom, dok su mu ruke raširene u znak predaje; pitam se koliko je jaka njegova vera i na čemu se zasniva, ima li nekog svog, ličnog iskustva i mišljena ili bezuslovno veruje čoveku koji se izvisuje nad njim, onog kojeg smatra Božijim izaslanikom na zemlji? Način na koji biskup, nama okrenut leđima, na kolenima kleči povijen nad Papinim skutom (Papa i dalje skreće pogled) navodi me na misao da Sigmund Frojd, nazivajući ljudsku sklonost religiji - čistom sublimacijom seksualnog libida - možda uopšte nije bio daleko od istine.

I dalje premotavam svoj dan, tren po tren.

Poslepodne sam stajala kraj prozora u svojoj dnevnoj sobi koja gleda na Ambasadu Grčke. Dok sam posmatrala plavo-belu grčku zastavu šibanu ljutim podgoričkim severnim vetrom, razmišljala sam o tome da je biblijske Izrailjce raspusna helenska oslobođenost ugrozila kudikamo više od mučnog egipatskog ropstva.

Na početku priče, vavilonac Avram govori istorijsko ne lažnim idolima; njegovu veru u jednog Boga, kao što je i red, preuzima njegov sin Isak, koji, pak, veru prenosi svom sinu Jakovu; Jakov biva blagoslovljen sa dvanaest sinova od kojih će jedan, Josif jasnovidac, čudnim putevima Gospodnjim stići u Egipat. Za Josifom će poći ostali, kao slobodni ljudi koji će nakon dramatične promene vlasti u Egiptu, postati robovi. U neverovatnoj istoriji Hebreja tako sazreva vreme za pojavu novog super heroja, Mojsija, koji na Božji nagovor, nakon mnogo nećkanja - ta već mu je osamdeseta, a i nema prethodnog liderskog iskustva -  prihvata da izvede svoj narod iz Egipta. Četrdeset godina lutaju pustinjom, i mada prisustvuju mnogobrojnim čudima, neki maloverni poprilično su nostalgični za Egiptom...

Pravim kratki rez u daljoj istoriji jevreja i moje misli odlaze ka budućim Grcima, koji nekada davno, oko osamstote godine pre nove ere, budući još uvek varvarska plemena iz severne Indije, krče svoj put prema Makedoniji, nemilosrdno usput istrebljujući  rođenike; nakon mnogobrojnih avantura, stižu do Krita, gde nalaze lokalno stanovništvo, kultivisane semitske Krećane...

Još jedan kratki rez po šavu istorije i svedočim da se Izrailjsko carstvo hrabro bori protiv Asiraca, dok Grci osnivaju Atinu, Spartu, Korint i bave se naukom, filosofijom i literaturom...

Za razliku od mahom nepismenih pagana, pismeni jednobošci jevreji uživaju u iščitavanju grčke filosofije, nauke i literature i jevrejski Bog sa svojim poukama i moralisanjem kanda počinje da izgleda nekako staromodno u odnosu na putena helenska božanstva, koja većinu vremena, naizgled, provode orgijajući uz prigodne bahanalije.

Jevreji upijaju intelektualne domete Helena, pomodari među sobom govore grčki, oslovljavajući se grčkim imenima, poput dece raduju se grčkim dramatičarima i, na zgražavanje jevrejskih majki, nagi se rvu po gimnazijumima. No, od igračke nasta plačka kada prvosveštenik Jason širom otvori vrata hrama u Jerusalimu idolopoklonstvu i inim paganarijama, šepureći se okolo u grčkim haljama; razgnevljeni anti-helenizatori povikaše ka nebu, pobiše problematične pro-Helene i porazbijaše njihove kipove čime otpoče prvi mučni verski rat u istoriji civilizacije.

O tome sam razmišljala dok sam kroz prozor svoje dnevne sobe posmatrala Ambasadu Grčke.

Poslepodne sam, kao i obično, čitala.

Čitala sam Doris Lesing i poistovetila se sa Martom Kvest, osetila sam njenu bolnu podvojenost, tu dihotomiju između pameti i svega ostalog, opsednutost onim što se uvreženo smatra jevrejskom misli, ali istovremeno i pomodno krojenim haljama.

Upoređujem Sportski klub sa podgoričkim klubovima i sličnost je očigledna, Doris je svoje misli stavila u treće lice i pripisala ih atraktivnoj, polubuntovnoj, polusnobovskoj Marti, pitam se zašto ja ne uradim tako, zašto pobogu pišem u prvom licu, opet će me pitati da li je moje pismo autobigrafsko, dok ću ja neumorno ponavljati da je tek proizvod mašte.

Ma koje lice pisac koristio, pismo je uvek autobigrafsko – osećaji i misli junaka i antijunaka jednako, piščevi su, pripadaju jednoj od njegovih mnogobrojnih ličnosti koje se u sebi nadgornjavaju i takmiče, jedna potiskujući drugu.

Doris Lesing istovremeno je i buntovna Marta i njena majka mediokritet i hipohondrični otac, i pametni jevrejski dečak Sol, i smeli levičar Avram Koen koji gine u španskom ratu. Različite ličnosti spisateljice, spram svojih karaktera, žive svoje zaslužene sudbine – melanholični, umorni tabletoman otac zauvek (odnosno do kraja romana) će ostati da sa verande posmatra goli zagrljaj neba i zemlje - njen izbor reči ponovo me ubeđuje da je baš sve već napisano i da ja tu nemam šta da tražim - od te misli skrećem u digresiju i propitujem se zašto pobogu pišem kad se ničem isplativom od te rabote ne mogu nadati; to je prinudna radnja, moje sopstvene mnogobrojne ličnosti jedino vezuje manična potreba da se čuju i u pisanom obliku iznesu svoj stav; pisci, čini mi se, ma koliko se svesno pridržavali jednog životnog izbora, istovremeno koketuju sa svim ostalim raspoloživim mišljenjima i stavovima, vešto pripisujući svoja lična, sasvim oprečna mišljenja različitim literarnim karakterima...

Dobroćudna, lepuškasta i nepametna engleska devojka Mejzi, ukršta svoju sudbinu sa potpuno neobrazovanom i patetičnom ali uticajnom i povremeno tiraničnom prvom daktilografkinjom, gospođom Bes; Doris Lesing je i obespravljena grupa crnaca koju hapse zbog sitnih prestupa, istovremeno, i isprazni, razmaženi momak iz Sportskog kluba, i njegova majka, britanska lejdi koja je to postala udajom; Doris Lesing je i paranoični poljski jevrejin koji menja svoje prezime u King, i judeofil Marta i antisemita Donovan i jevrejka Stela i obojeni urođenik i grčki trgovac i holandska domaćica – i sve to istovremeno.

Pitam se kako je moguće da moj grad u kojem živim i ispisujem ove reči tako bolno podseća na britansku koloniju u Africi uoči Prvog svetskog rata, pitam se da li mi to, pobogu, živimo u nekoj crnoj rupi u kojoj je vreme stalo i u kojoj su nastavili da žive ljudi koje je opisala Doris Lesing.

Možda su ovi ljudi, njeni junaci, ispili neki magični eliksir mladosti i u mom gradu nikada ne stare niti se menjaju – jedino su promenili svoja imena, floskule koje koriste u razgovoru i mesta na kojima se okupljaju, međutim, sve ostalo je potpuno isto...

Mala grupica levičara na zgražavanje većine društva i dalje podržava nepopularne stavove, već se sluti da će biti progonjeni, tu su i oni koji ni o čemu ne razmišljaju i žive poput marioneta upravljanih socijalnim uslovljavanjem, potonjih je većina. Međutim, licemerni konzervativci, koje prepoznajem u savremenim politički korektnim poslodavcima, ne izrabljuju afričke resurse i urođenike, već sopstvenu zemlju i svoje saplemenike, pitam se – da li je greh ovih naših time, što ugnjetavaju svog – veći i neoprostiviji; sećam se izmoždenih lica obespravljenih prodavačica u obližnjem supermarketu – njihovo radno vreme i plata nemaju nikakve veze sa zakonima Evropske unije o kojoj se toliko trubi na vestima...

Kasnije sam čitala Sola Belou, memoare Ravelsteina i osećam da sam srela još jednu knjišku srodnu dušu koja, u liku naratora Čika, beži od ljudi u samoću, u prirodu; pratim nit koja se provlači kroz duhovnu evoluciju Ejba Ravelsteina o kojem Čik pripoveda - filosofa, ekscentričnog i genijalnog profesora, za života poštovaoca Jerusalima, ali obožavaoca Atine – svi veliki filosofi su bili ateisti, ne? - dok polagano, oboleo od Side, gubi fizičku snagu, njegovo telo gubi dominaciju nad njegovom jevrejskom dušom i potonja počinje da preovladava. Njegov budući posthumni biograf, Čik, koliko god ga u tome sputavao optimistični američki engleski, neprikladan za katkad posve mračne jevrejske misli (sam Čik je vernik, ali ne zadrt) – prati i Ravelsteinovu konačnu transformaciju pred smrt, po meni sasvim predvidljivo okretanje leđa Atini i upiranje pogleda ka Jerusalimu.

Čitanje je za mene sasvim poseban ritual, kojem je posvećena otprilike polovina mog sveukupnog budnog dela dana, neprotraćenog na neke druge, u poređenju sa čitanjem, prilično banalne aktivnosti.

Mada sam odložila Ravelsteina, jedna misao iz romana me i dalje proganja priznaćete da tek poneke misli iz tek ponekih romana nastavljaju da zaokupljaju čitaoce nakon što su bespovratno odloženi na policu; ta misao je da se u Parizu i Bog odmara, pošto su Francuzi, je l’te nereligiozni, te i Bog ovde može da se opusti poput svakog drugog turiste. Pomišljam da ukoliko ova metafora makar približno opisuje stvarno stanje stvari – onda je moguće da je tome u velikom delu krivo mišljenje jednog jevrejina, Yehude Leib Schwarzmanna, poznatijeg (mada i dalje ne mnogo poznatog) kao Lav  Šestov, filosofa tragedije čijoj egzistencijalnoj filosofiji (krajnje paradoksalno) nedostaje sistematičnost, koherentnost, te teoretsko pojašnjenje filosofskih problema i čiji je rad usmeren na generisanje metafizičkih problema umesto na njihovo rešavanje.

Bežeći od oktobarske revolucije Yehuda-Lav se skrašava u Parizu gde, kažu, utiče na Sartra, koji pak presudno utiče na formiranje mišljenja mnogih pariških intelektualaca dvadesetog veka; razmišljam o tome kako je ova filosofija tragedije krenula iz Ukrajine, stigla do Pariza i prožela Sorbonu; preko Sorbone, sasvim očekivano, stigla je do beogradskog filosofskog fakulteta gde je ojačala i okrepila se na plodnom tlu vladajućeg socijalizma i poslovične srpske ljubavi prema Francuzima; ovom tragičnom po svojoj definiciji filosofskom mišlju napajaju se neki crnogorski intelektualci koji se školuju u Beogradu; kasnije će se ova misao tragično ispoljiti u njihovim ličnim sudbinama koje će se okrenuti od svog crnogorskog porekla te ga na kraju sasvim negirati, kao što je poznato, istorijski uticaj francuske misli i diplomatije, po Crnogorce i njihovu državnost često beše fatalan.

Tokom dana, ne sećam se tačno kada, zapisala sam nešto kao pesmu: Rodila sam se u začarnom krugu koji ukleti tramvaj broj dva opisuje oko utrobe jednog grada koji je nekada bio sasvim beo, sasvim blizu Sinagoge u ulici nazvanoj po maršalu Birjuzovu.

No, tu smo živeli sasvim kratko.

Onda smo živeli u Sofiji, na samom prelazu iz socijalizma u komunizam, kada svako dobijaše prema potrebama, a davaše prema mogućnostima ili tako nekako. Većini mogućnosti bejahu skromne, a potrebe politički korektne – poput biblijskih Adama i Eve, ljudi bejahu goli, bosi i sretni dok življahu daleko od iskušenja zmijskog zapada.

No, ova idila ne potraja dugo, zmija zapadne propagande pruži konzervu Coca-Cole devojci sa srpom i ova zaboravi svoje partizansko ime i trampi značku s Lenjinovim likom za jedan McDonaldsov hamburger.

Neko vreme sam živela u Moskvi, mnogo pre nego što je momak sa čekićem raskinuo sa devojkom sa srpom. U Moskvi sam, sasvim primereno, bila tužna. Većinu vremena većina je bila potpuno opijena jeftinom votkom jer starost je suviše bolela kada bismo je trezni gledali u oči, tako su i moja sećanja, mojim izborom, zamagljena isparenjima votke i dahom ledenog zimskog mraza.

Zadnji događaj tog dana kojeg se prisećam je jutarnja šetnja po brdu Gorica i mali, skriveni proplanak koji u svojim nedrima brižno čuva zimzelena šuma; tamo razgovaram sa svojom zemljom; ovo je naša pričaonica, ovde joj izlivam svoj očaj, dok me ona katkad teši i često kritikuje.

Moja zemlja mi kaže da ne osećam dovoljnu zahvalnost što me je posvojila i dala mi šansu da otpočnem novi život, kaže mi da sam upropastila i prokockala svoj život u nekim drugim zemljama, dajući im mnogo više nego njoj, rodnoj, zalivam je neurozom kojoj ona sama nije uzrok, kaže; moja zemlja mi, poput povređene majke, skreće pažnju da ni te neke druge zemlje nisu bezgrešne, daleko od toga; moja zemlja, koreći me, kaže da bi me odavno odbacila da me toliko ne žali; moja zemlja zna, kaže, da su mi namere iskrene i srce, koliko je to moguće, čisto – ali, dodaje moja zemlja – krajnje je vreme da odrastem, štagod to značilo, da se pozdravim sa idiličnom vizijom i sebe i nje i da ostavim njenu ostalu decu na miru jer branili su je i ginuli za nju mnogo pre mene... Odgovoram joj besno da nisam kriva što nemam priliku da časno poginem za njenu slobodu, ona jetko kaže da bih poginula ne zbog nje, već zato što bi to bilo legitimno pokriće za jedno dugo planirano samoubistvo, naš razgovor ne jenjava, ali ka proplanku su se namerili još neki ljudi, vidim ih iz daljine i znam da će uskoro poželeti da se posveti i njima, znam da moram da delim njenu ljubav, ipak pitam je šta mi savetuje (ne volim da se savetujem sa ljudima, ali smatram da je u redu da potražim savet od svoje zemlje), ona mi šapatom mladica odgovara da napokon shvatim da su svetlo i tama nerazdvojni, i da najzad razumem da krajnjeg odgovora nema, da moram živeti sa svojim pitanjima u apsurdu koji me guši i, da - dodaje na kraju - kao svaka majka koja manipuluše svojim zbunjenim detetom, moram otkriti radost i čar upravo u takvom življenju.