Danas je Veseljkov prvi radni dan, bolje rečeno – prva radna noć.

Orošen znojem u za broj većoj, plavoj, vunenoj policijskoj uniformi i dubokim crnim cipelama stoji na svom postu ispred zgrade u kojoj stanuje.

Premijer. Sam Premijer je na godišnjem odmoru, a Veseljko je privremeno raspoređen,  kao zamena stalnom obezbeđenju, do povratka sa odmora.

Jutros je bio na sastanku sa komandirom koji mu je objasnio važnost ovakvog postavljenja, kao i prateće odgovornosti. Komandir mu je takođe objasnio da zahvalnost za ovo postavljenje duguje svom rođaku sa severa zemlje, koji ga je preporučio. Veseljko je znao da sada duguje uslugu rođaku, dok sam rođak duguje uslugu komandiru, tako to ide.

U deset sati uveče, Veseljko je došao na svoje novo radno mesto u noćnu smenu. Mimoišao se sa kolegom koji je radio večernju smenu, i ne razmenivši ni reči sa njim, zastade na svom postu. Dobio je kratko uputstvo o novom radnome mestu, uz opasku da će mu šef obezbeđenja detaljnije objasniti zaduženja.

Veseljkova zaduženja na trećem, poslednjem kontrolnom punktu, od strane onih na udarnom, prvom i rigoroznom drugom smatrana su ceremonijalnim, do sada baš niko nepoželjan ne beše uspeo da promakne prekaljenim bezbednjacima sa prva dva kontrolna punkta, tako da bi se moglo reći da je Veseljko stajao na svom postu pro forme, za šta je trebalo da zahvali svom rođaku sa severa i lošem proseku ocena na ispitima na policijskoj akademiji.

Veseljko je bio srednjeg rasta, dežmekast, sa trbuščićem koji se previjao preko kožnog opasača, vrat mu je bio kratak i debeo i čitava njegova pojava, uključujući poveliku, četvrtastu glavu sa čekinjastom svetlo smeđom kosom podsećala je na neku veliku tromu životinju, nekog uškopljenog vremešnog bika kojemu mlađane junice odavno nisu predstavljale izazov, niti ga je uzbuđivalo poslovično mahanje crvenom maramom ispred nosa. Sitne plave oči behu duboko usađene i kao da behu u senci velikog, ispupčenog čela. Velik nos i puna usta upotpunjavala su ovaj lik nad kojim se Svevišnji izgleda nije baš previše potrudio – moguće da je imao preča posla, a možda je Veseljko bio došao na red pred sam kraj radnog vremena kada je poznato da i ljudi i bogovi gledaju što pre da se trse posla i ne vode mnogo računa o detaljima.

Veseljko beše rođen na obronku jedne sure planine na dalekom severu, kao peto od sedmoro dece, kontracepcija u prošlom veku još uvek ne beše rasprostranjena u Kraljevini Crnih Planina te natalitet u siromašnim predelima beše zavidan, što se ne bi moglo reći za uslove u kojima su ova mnogobrojna deca odgajana, no, deca nisu bila upoznata sa nekim drugačijim, boljim uslovima i rasla su onako kako su mogla uz čudne pesme koje su se pevale uz guslarsku pratnju. Najbliža osnovna škola beše udaljena četiri kilometra od Veseljkovog rodnog sela i mati bi ga svako jutro gonila šibom da na vreme stigne na časove, ne bi li knjigom i znanjem prokrčio sebi put u neku bolju stvarnost od one u kojoj se rodio.

Ne bi se moglo reći da je Veseljkova sudbina tokom školovanja u seoskoj osnovnoj školi i, kasnije, tokom obuke na policijskoj akademiji dovoljno zanimljiva za detaljno prepričavanje; odnosno, ma kakva sudbina viđena budnim očima i umom sklonom maštanju – dostojna je romana u nastavcima, ali naš junak, na žalost, beše potpuno lišen uobrazilje. Veseljko je znao da mora završiti školovanje jer inače čak ni uticajni rođak sa severa ne bi mogao da ga zaposli u gradu - u rodnom selu nije imao baš nikakva posla. Obuka mu je bila zamorna, većinu predmeta nije mogao da razume dok su mu fizičke pripreme predstavljale napor. Život u studentskom domu smatrao je mnogo udobnijim od onog kod kuće, a i hranom u menzi bio je prilično zadovoljan. U slobodno vreme običavao je da spava ili da posećuje rodbinu koja stanovala nedaleko od policijske akademije. Rođaci su bili palančani jer se policijska akademija nalazila u malom gradu nedaleko od glavnog grada, te su se smatrali nešto uspešnijim u odnosu na Veseljkovu biološku porodicu koja je ostala na selu. Ne može se reći da je bio privržen tom delu porodice, niti da je tamo rado dočekivan, ali odlazio je po inerciji, a priman je po navici. Upitali bi ga reda radi kako nauka, na šta bi Veseljko odgovorio dobro i na tome bi se taj deo razgovora završavao. Porodica bi kasnije sa popriličnom dozom pakosti prepričavala intimu njemu nepoznatih ljudi, što bi Veseljko slušao jednim uhom. Kasnije bi sa rođacima gledao telezivijski program dok ne bi došlo vreme za počinak i rastanak do sledećeg viđenja. Leti bi Veseljko odlazio međugradskim autobusom na tromesečni boravak kući, više bi voleo da je mogao sebi da priušti letovanje na moru, ali skromna stipendija mu to nije omogućavala iako je more bilo sasvim blizu. Tako su prošle četiri godine školovanja, zatim konkurs za prijem u ministarstvo unutrašnjih poslova u koje je primljen preko veze (dalji rođak dugovaše uslugu njegovom ocu), te zaposlenje i premeštaj u glavni grad.

Veseljko je, kao i većina novopridošlih kolega koji ne behu formirali porodice, bio nastanjen u takozvanom samačkom hotelu, kako je za ove potrebe bila nazvana adaptirana kasarna. Mada je adaptirana kasarna više podsećala na štalu nego na samački hotel, u odnosu na palanački studentski dom predstavljala je napredak. Bio mu je dodeljen krevet nasprat u sobi koju je delio sa još četvoricom novostečenih kolega, dok su se kuhinja i kupatilo za zajedničku upotrebu nalazili na kraju dugačkog hodnika koji je, poput zmije, vijugao od sobe do sobe i napred, prema izlaznim vratima bivše kasarne. Na tim glavnim vratima kasarne počinjao je jedan novi svet, koji Veseljku beše sasvim stran. Bašte kafića, glasna strana muzika koja je odjekivala sa zvučnika, razgolićene devojke – sve to zbunjivalo je Veseljka, koji do tada mišljaše da ovakav svet postoji samo na televiziji, u nekoj paralelnoj stvarnosti koja se nikada neće ukrstiti sa njegovom. Veseljko je želeo da bude deo tog šarenog, veselog sveta, ali znao je da mu ne pripada. Razgovori koje bi načuo u prolazu kao da su bili vođeni na nekom stranom jeziku, on nije razumeo o čemu su ovi ljudi razgovarali. U svojoj pohabanoj odeći koju je nosio u slobodnom vremenu nije se uklapao među ovaj svet, čega je bolno bio svestan, ali od male plate novu odeću sebi nije mogao priuštiti - većinu zarade odvajao je za svoju biološku porodicu i njihovo preživljavanje na surovom severu – ovo je činio po inerciji, jer svi su tako činili. Slobodan dan koji beše proveo šetajući ulicama glavnog grada bio je savim dovoljan da ga ispuni nezadovoljstvom i željom za nečim boljim.

Veseljko još uvek nije znao kako će postići ovo ispunjenje, ali bio je rešen da uspe. U takvom raspoloženju pristigao je te večeri pod brdo Gorica gde se nalazila zgrada u kojoj je živeo Premijer koji je bio na odmoru. Po prvi put Veseljko beše stupio u ovu četvrt i videvši usput raskošne porodične vile, negovane žene sa kućnim ljubimcima i moćne automobile, po prvi put oseti miris bogatstva i moći; udahnuvši duboko nekoliko puta zaključio je da baš to želi. I dalje nije imao predstavu na koji način će steći to što je želeo, ali sada je još čvršće bio rešen da uspe.

No, događaji koji su usledili, poprimili su sasvim neočekivan tok. U tri sata ujutro u ulici u kojoj je stanovao Premijer, umesto patrolnih kola policije zaustavlja se sasvim neobična kočija kojom se tri dežurna policajca uspinju na nebo, niko ne zna šta im se tamo gore događalo, ali nakon silaska jedan policajac gubi razum, drugi veru, dok Veseljko doživljava duhovni preobražaj, te počinje da propoveda Crnogorcima da je njihov Bog – jedan i da je sva moć u njegovim rukama; on odbacuje lažne idole političke moći i uticaja kojima se ranije klanjao, ekspresno se ženi jednom exbludnicom, bivšom sponzorušom koja se slučajno zatekla tu; kolege ga odgovaraju ukazujući mu na bludničinu burnu prošlost, Veseljko im govori da oni među njima, koji nikada nisu grešili prvi bace kamen na nekada bludnu, sada smernu ženu; kolege odustaju od odgovaranja, ali jedan među njima, po prezimenu Judaković, iz plemena Iskarija, prijavljuje Veseljka šefu državne bezbednosti; Veseljko nepravedno biva optužen za špijuniranje u korist ozloglašene terorističke organizacije, biva izveden pred preki sud i streljan.

Veseljkovo telo biva ostavljeno da prenoći u kapeli na gradskom groblju Čepurci koju budno čuva specijalna jedinica policije jer se po Kraljevini Crnih Planina već uveliko šire priče o pravedniku i njegovoj mučkoj smrti i šef državne bezbednosti je upozoren da su nemiri izvesni; ujutro kada se dveri kapele otvaraju uz povišene mere bezbednosti, pokojnikovog tela na posmrtnom odru nema, dok u starom, varošanskom delu grada jedna žena svedoči kako je tog jutra ne samo ugledala živog i zdravog Veseljka, već štaviše razgovarala sa njim spuštajući se kamenim stepenicama do reke; po njenim rečima, Veseljko se ljubazno od nje oprostio i lako, poput gazele, potrčao po vodi, na drugu obalu, gde ga je ona izgubila iz vida. Veseljko će kasnije u ikonografiji biti predstavljen kao visok čovek dugih tankih udova, svetle kose, pravilnih crta lica i krupnih, modro-plavih očiju; specijalna jedinica koja je obezbeđivala kapelu na gradskom groblju one noći prerašće u viteški red koji će obezbeđivati Veseljkovu udovicu i njihovo dete, rođeno nakon očeve pravedne smrti i legitimnog posvećenja.

Šef državne bezbednosti do kraja svog tragičnog života patiće od nesnosnih migrenskih glavobolja i proklinjati svoju zlehudu sudbinu, istorija će ga prezreti, baš kao i njegovog saradnika, doušnika Judakovića iz plemena Iskarija, koji beše izdao pravednog Veseljka. Veseljkove kolege iz smene sastaviće po svojim sećanjima pravednikov životopis, koji će s vremenom postajati sve uticajniji i imati sve manje veze sa događajima koji se doista behu odigrali; za bivši specijalni odred, koji je prerastao u viteški red i u međuvremenu se izdržavao od davanja pozajmica na kamatu, pričalo se da svoj uticaj duguje čudotvornoj moći relikvije – Veseljkovom policijskom remenu, koji se na misteriozan način beše našao u njihovom posedu. Nakon nekog vremena, sam ministar unutrašnjih poslova optužiće specijalce-viteževe za ozloglašeno petokolonaštvo, podmuklim mučenjem će ih prinuditi da potpišu falsifikovana priznanja o izmišljenim nedelima i osuditi ih na smrt streljanjem, no to je već tema neke druge priče.