Sin doktora Savua iz Slobozije bio je osuđen na smrt za verbalni delikt. Propagirao je komunizam. Imao je 22 godine, bio je istaknuti student Fakulteta za filologiju i filozofiju u Bukureštu, od kuće je dobijao džeparac koliki je hteo i nije jurio za devojkama, one su njega tražile. I šta je njemu trebao komunizam? To gospođa Savu nije razumela. Ali nije razumela ni to da bi joj Antonesku ubio jedino dete kako bi dao primer omladini! Doktor je platio dva advokata da mu izbave sina iz zatvora, gde je čekao suđenje, a potom i da mu izdejstvuju uslovnu kaznu. Kada je presuda izrečena, prosto nije mogao da veruje, a gospođa Čečilija je osedela preko noći. Da optužiš advokate da nisu znali da ga brane? Šta su zastupnici mogli da urade kad je Paulika priznao i ono što nije bio počinio i presekao ih kad su se pozvali na argument nedužne mladosti. U sali za posete, mladić je rekao doktoru da ga smrt ne plaši. Nije želeo ništa da porekne, čak ni u žalbenom postupku. Za svog oca pak, on nije bio ruski agent niti je nekoga huškao da ne ide na front. Bio je priznao te optužbe kako bi pokazao apsurdnost suđenja. Ali i zato što svaka ideologija traži mučenike, za koje treba da čuju i oni koji u nju ne veruju. Kako da saznaju kad je štampa cenzurisana, upitao ga je doktor. Čuće se! – odgovorio mu je Paul odrešito. Otac Savu nije više znao šta mu je činiti. Poslao je pismo maršalu a potom se uputio u Bukurešt kako bi saznao da li je ono dospelo u prave ruke. Njegova supruga je krenula drugim putem. Otišla je sudijama Apelacionog suda ne bi li ih umolila, ali ništa. Jedan od njih joj je kazao da bi ona, kao prava Rumunka, umesto što pokušava da spase tog boljševičkog agenta, trebalo da ga izbaci iz svog srca. Potom je pala na kolena pred maršalovom suprugom Marijom, moleći je da joj spase sina, i to pošto ju je satima čekala u redu ispred kuće. Maršalova gospođa se pretvarala da je ne vidi. Zatim je okušala sreću u Ženskom filantropskom društvu iz Bukurešta, ali kada je predsednica Društva čula šta joj traži, uputila ju je u crkvu da se pomoli za duše naših vojnika palih u Rusiji. Dani su prolazili i gospođa Čečilija je uviđala da u Bukureštu neće naći pomoć. Zašto da tu i dalje gubi vreme, otići će u Medžidiju, kod svoje prijateljice Virdžinije, koja se priključila jednom ženskom filantropskom društvu. Zamalo da je Virdžinija ne prepozna. Od one ženske lepote koja je krasila Čečiliju, ostalo je bledunjavo lice veličine pesnice, sa sedom kosom pri korenu, s kojom je izgledala kao neka ofarbana baba. Bila je uplakana, ali joj je u očima ostalo nešto od one zelene sjajne svetlosti koju je poznavala Virdžinija. Lupi se preko usta i ostavi brojanje para – njeno omiljeno zanimanje od kada je restoran počeo dobro da radi. Ne ode ni do kuhinje da da zaduženja novoj devojci. Sve je ostavila i pošla kući sa Čečilijom. Bila je čula nešto o Pauliki, ali joj se to činilo suviše naduvano: šta bi on tražio sa tim jadima od komunista? „Ti, Virdžinija, ne čuješ?” zaplaka se gospođa Savu, „Paulika želi da bude pogubljen!” Od kada je plaćala članarinu u filantropskom društvu grada, Virdžinija je izabrana na funkciju kojom je dobila pravo da koristi pečat. Sedele su zajedno do kasno u noć te sastavile otvoreno pismo upućeno ispred filantropskog društva maršalu i kralju. Potom ga je Čečilija uredno prepisala na dva velika lista papira. Ali, na kakvu je ideju došla Virdžinija, setivši se da oberkelner iz restorana poznaje jednog od maršalovih ađutanata. Poslala je Joniku s pismom u Bukurešt da ga lično preda ađutantu i da mu kaže da radi šta god zna, samo da spase Čečilijinog sina.
Na Apelacionom sudu, Paulika je doveo do ludila čak i sudiju, koji ga je pitao šta još traži tu ukoliko želi da bude mučenik komunizma, što je, mladiću, kontradikcija pojmova, jer vi komunisti ste ateisti. Zatim je sudija objavio datum izvršenja kazne. Čečilija je izašla iz sudnice i sela na klupu u hodniku. Tamo ju je zatekao doktor Savu, koji je bio ostao unutra da da sinu znak ohrabrenja, pre nego što ga dva stražara, koja su Pauliku i dovela na suđenje, izvedu kroz izlaz za osuđenike. Čečilija je umrla stisnutih pesnica. Doktor ju je uzeo u naručje i izneo iz suda. Ušao je tako s njom na rukama u taksi i rekao vozaču da ga vozi u Sloboziju. Dve nedelje kasnije, Pauliki je propalo mučeništvo, jer mu je osuda na smrt preinačena u doživotnu robiju.

Prevod: Dijana Doko

Kristijan Teodoresku je rođen 1954. u Medžidiji, okrug Konstanca. Završio je Filološki fakultet Univerziteta u Bukureštu. U studentskim danima i posle diplomiranja, bio je član književnog kružoka Junimea, predvođenog kritičarom i profesorom Ovidom S. Krohmalničeanuom, a aktivan je i u skupini Cenaclul de Luni, koju je vodio kritičar i profesor Nikolaje Manolesku. Član je Udruženja književnika Rumunije. Urednik je u časopisima Academia Caţavencu i România literară, u kome ima i kolumnu, a piše i za novine Cotidianul. Direktor je rumunskog izdanja časopisa New York Times Book Review. U dva navrata je dobio nagradu Udruženja književnika Rumunije, 1985. za najbolji prvenac i 1996. za najbolje prozno delo.
Debitovao je 1981. pričom objavljenom u časopisu Tribuna, a 1985. objavljuje zbirku priča Maestrul de lumini (Majstor svetla). Potom objavljuje roman Tainele inimei (1988, Tajne srca), te dela Faust repovestit copiilor mei (1991, Faust prepričan mojoj deci), Petre şi Matei (1991, Petar i Matej), Povestiri din lumea nouă (1996, Priče iz novog sveta) i Îngerul de la benzinărie (2002, Anđeo sa benzinske stanice). Godine 2009. objavljuje roman Medgidia, oraşul de apoi (Medžidija, grad poslije grada), koji čini niz kratkih priča o životu i sudbini grada i njegovih stanovnika u periodu oko II svetskog rata, objavljivanih u časopisu România literară, koje se, po rečima autora, mogu čitati i nezavisno.
Njegova dela su ušla u antologije Generaţia '80 în proza scurtă (1998, Generacija '80 u kratkoj prozi) i Competiţia continuă. Generaţia '80 în texte teoretice (1994. i 1998, Stalno takmičenje. Generacija '80 u teoretskim tekstovima), kao i u antologije rumunske proze objavljene u Rusiji, Holandiji i SAD-u.