– Mala, ti mora da si kćerka oficira, rekao mi je Danilo prilikom upoznavanja. Kako znate, pitala sam, a on se smejao mojoj iznenađenosti i namigivao Milanu. I Mira se smejala i sve je bilo svečano osunčano. Bilo je leto, bio je avgust 1976. teraca hotela “Argentina”, cvrčci su svrdlali, more se caklilo. Sedeli smo uz ogradu terace ispod bora koji se presamitio preko ograde i nastavio rast u pravcu mora. Kasno popodne blistavog dana kada sam doletela u Dubrovnik da kao kuma u Dubrovačkoj općini venčam prijatelje. I kada sam upoznala Milana Milišića, koji je bio kum.

Mnogo godina kasnije, nije više bilo Danila, nije više bilo Milana, sedela sam često sama za istim stolom, ispod istog krivog bora. Bilo je pusto.
Bio je rat.
Ništa nije bilo isto.


Volela sam da kuvam za Danila. Kad leti “mine” vrućina, predveče, bile su svetkovine na teraci kuće u Župskoj 5 u Dubrovniku gde smo Milan i ja živeli. Danilo je jeo brzo i nervozno, ali za kratko. Rekla sam: ako ja kuvam dva sata, toliko ima i da se to i jede. Onda je nastao preokret. Milan i on su komentarisali bukvalno svaki zalogaj, vikali mmmmmm i hvalili, hvalili kako je ovo dobro, kako je ovo ukusno mmmmm. A bilo je svakakvih delicija. Školjki i ribe, Pelješkog vina. Danilo je voleo kada spremimo sardele “na ribarski”: sardele se samo malo obrišu smokvinim listom, posole krupnom morskom soli i stave na snop suvog pruća od loze koji se zapali i plane u trenu. Uživali smo u tom ritualu.  

Svaka večera se završavala kasno, kasno u noć, sa gomilom rečnika i knjiga na stolu i oko stola. – Mala, donesi mi Lazu, rekao bi Danilo i onda bi čitao Santa Marija de la salute. Čitao je, a mi smo drhtali od lepote. I svaki put nakon zadnjeg stiha bacio bi elegantnim pokretom knjigu “preko ruke”, gestom koji je govorio: to je poezija.

U to vreme sam skupljala knjige o Titu. Sa neverovatnim ilustracijama i još gorim pesmama. Ali, pesma Manojla Gavrilovića nas je posebno veselila. “Tito i devojčice”. U njoj preko nekakvih žica (zbog rime) “Jezdi Tito s četom devojčica” Danilo, ozbiljan, čitao je, a onda je analizirao. Bile su to salve smeha.

Jedne večeri, pročitala sam moju verziju Milanove pesme “Volele su me dve sestre skupa”. Moja se zove “Volela su me dva brata skupa”. Sve sam očekivala sem ljutnje. A Milan i Danilo su bili ljuti. Pascal se smejala. Rekla sam da ću poslati Književnim novinama svoju verziju, bez obzira na njihovu ljutnju.

– Ti kao svaki diletant, čim nešto napišeš, hoćeš da objaviš, rekao mi je Danilo.

Jednom se poveo razgovor o slikaru koji je tada vladao jugoslovenskim likovnim prostorom i tržištem. Danilo je rekao da je to dobro slikarstvo, a ja da je to samo dobra ilustracija i da on kao većina pisaca ne zna razliku. Pobesneo je. Tako je počela naša diskusija koja je trajala.

Rekao mi je, posle puno meseci. – Mala, bila si u pravu. Bila sam ponosna.

Danilo je imao strah od pasa i strah od dubine. Pričao nam je da se kao dečak davio. Plivali smo zajedno u moru, ali smo pazili da mu ne priđemo preblizu ili s leđa.

Pascal, Milan i ja smo se “fundavali, stanemo na ramena drugom i nogama ga što jače gurnemo u dubinu. Danilo se užasavao toga, i sa strane je posmatrao. Dok jednoga dana nije rekao: – Hoću i ja. Pascal ga je “fundala”, i kada je izronio bio je ponosan.

A kada sam donela Čobija, šarplaninca, problem straha je rešen sporazumno. Objasnila sam Danilu da Čobi mora da ga onjuši. Držala sam Čobija, Danilo se malo snebivao, polako mu je prišao, Čobi ga je ponjušio i – okrenuo mu leđa. Sad je Danilo bio uvređen. – Pa on me ignoriše. I tako je bilo. Svaki put kada bi Danilo dolazio, Čobi se ne bi ni pomerio. Danilo bi ga preskakao i govorio po dubrovački: – Ovaj gospar me ne obada, on me ne obada.

Volela sam da jutrom berem smokve za Danila i Pascal. Bile su slatke sa zrnima zgusnutog slatkog soka na kori. Obložila bih korpicu smokvinim lišćem i jeli bismo ih pored mora. I bilo je lepo tako započeti dan.