1. Skica za portret

Danila Kiša bliže sam upoznao kada se približavao pedesetim godinama svoga života. On je u to vreme bio već poznat pisac, peo se prema zvezdanim visinama evropske i svetske književnosti, ali u isto vreme bio je sve usamljeniji: bez stana, pisac izdan i izneveren od “prijatelja”, pisac bez domovine i pomalo bez zdravlja, (jer su bolesti počele da načinju njegov snažan organizam i da jedna ustupa mesto drugoj – nažalost, lakša težoj). No, ni tada, u vreme o kojem govorim, nisam imao prilike da budem često u njegovom društvu. On je bio u stalnom pokretu, u nekim sferama u koje ja nisam i neću imati pristup. Putovao je Pariz – Dubrovnik – Njujork – Pariz – Beograd – Pariz, itd. Sporadično smo se sretali u kombinaciji On – Milišić – Čudić i ja. Ja sam najčešće bio i van ove kombinacije. No, sati provedeni u društvu Danila Kiša ostali su kao sećanje za ceo život.

Danila Kiša upoznao sam u nekoliko karakterističnih situacija: u kafani (ali bez pijanstva), u kući kada smo bili gosti kod zajedničkog nam prijatelja, u njegovom privremenom konačištu u Palmotićevoj i još u nekoliko šetnji po gradu.

Danilo Kiš je sav bio u rečima, ali ne u probranim, ne u knjiškim već u životnim rečima: odmerenim i preuveličanim, lepim i ružnim, narodnim i književnim. Bio je i u gestovima. Neprestano su mu koščate ruke bile u pokretu. Bio je snažne konstrukcije, ali iz koje je nevidljivo (ili naglo) bežao život, jer je konstrukcija bila sve uočljivija: vrat mu se stanjio, ramena se zašiljila i podigla, kolena ispala. On je nemirnim i dugim prstima svakog trena posezao za cigaretom. Nervozno je provlačio prste kroz runo kose. Smejao se grlenim smehom koji je propuštao kroz karakteristične tanke usne (svojstvene cinicima ili kako bi on rekao klincima) i one krupne, snažne, ali već duvanom obojene zube. Sve izgovoreno i napisano, i tuđe i svoje, podvrgavao je surovoj analizi, raščlanjavanju. Lovio je neki novi smisao: zapravo, on je uvek u analizama tuđeg teksta kreirao neku vrstu svog pesničkog kalambura. To je najviše ličilo na pisanje pesme u slobodnom stihu. Gradirao je reči, obrtao smisao, ponavljao gluposti iz teksta i pravio svojevrsni rondo, jer se uvek na kraju vraćao na početak teksta.

2. Kiselo drvo

U nekoliko navrata razgovarao sam sa Danilom o malim stvarima, o onome što nisu “grandiozne teme iz literature” već sitnice i trunčice života. Istina, to su bili retki trenuci da književnost nije u prvom planu. Ali iako smo govorili o neknjiževnim stvarima one su polako poprimale literarni značaj. Jedanput nam je tema bila kiselo drvo. Nastojao je da ispriča sve što zna o ovom čudnom i žovijalnom drvetu. Pričao je kako je pratio njegovu borbu, bolje rečeno ludu upornost da izraste na šačici prostora, na strmom kamenom zidu polurazrušene kuće u sred grada. Pominjao je Jakšićevu ulicu i jedan zid (tamo gde je danas nova zgrada lutrije). Govorio je o jednom stabalcu prečnika ljudskog vrata, koje je izrastalo između dva kamena, pa se nije znalo da li lebdi ili stoji. Danilo se divio ovom drvetu. Pitao se odakle crpe hranu, kako uzima vodu. Kako se opire vetru, mrazu. Čemu takva upornost kada je unapred osuđeno na propast. Priču o drvetu polako je prevodio u priču o nečemu drugom. Sve mi je to ličilo na dobru metaforu.

Danilo Kiš je imao neponovljivo divnu osobinu: umeo je da sluša sagovornika. Sasvim neprimetno napuštao je ulogu velikog učitelja i postajao marljivi đak, samo ako bi mu se učinilo da neko ima nešto da ispriča a da on to ne zna. Ućutkivao je društvo i tražio da se sasluša neko ko je pričao. Tražio je od drugih da se izjasne o nekom delikatnom pitanju. Ako je bio u prilici posezao je za enciklopedijama, za rečnicima i odmah proveravao nove podatke. Danilo nije bio nadmen čovek. Bio je uviđavan prema drugima, sem ako nisu bili “hohštapleri, gnjide i džukele!”.

3. Misteriozna zgrada

Jedanput nam je “u poverenju” rekao da na uglu ulice Jelene Ćetković i Hilandarske ima jedna čudna zgrada od crvene cigle, neko novo zdanje koje nema firme i koliko god da se trudite nećete saznati čija je ta zgrada i čemu služi. A da stvar bude još čudnija, na fasadi te zgrade (prema ulici) nema nikakvih otvora. Dakle, nema prozora. Danilo je, onakav kakav je bio, već u blagoj paranoji zvanoj literatura-život, tvrdio da je to neki veliki telefonski prislušni centar, neka policijska zgrada, neko mučilište u sred grada, ili neki zamaskiran, po okolinu opasan istraživački biro. Prirodno je da se svaka firma reklamira nazivima, a ova želi da ostane neprimećena. Obilazili smo oko zgrade i nastojali da uhvatimo neki karakterističan prizor – da vidimo kako neko nekog uvodi, sprovodi, da neko prenosi spise, fascikle ili olovne kontejnere. Osluškivali smo da čujemo bilo kakve zvuke iznutra.

Evo, danas, petnaestak godina posle tog suludog istraživačkog posla, skoro svake večeri u osamljenoj šetnji puštam psa da dugo njuška oko zidova misteriozne zgrade. I dalje nastojim da otkrijem šta se unutra događa. Nastojim da budem što duže u blizini zdanja i da neprimetno zavirujem kroz mutno ulazno staklo iza kojeg sedi portir. Osmatram ne bih li ugledao nešto prepoznatljivo. Uvek se na tom mestu setim Danila Kiša.

Ali pitam se, pa šta i ako saznam šta je u toj zgradi – šta će mi to. Kako da mu dojavim.

4. Herbarium panonniensis

“Priroda je najčudesnija u malom”
                                              Karl fon Line

Knjiga iz detinjstva ”Rani jadi” Danila Kiša jedna je od najboljih knjiga napisanih na srpskohrvatskom jeziku i jedna od najboljih knjiga te vrste u svetskoj književnosti, koja po tragici života i osećanju sveta stoji na nivou proza Antona Pavloviča Čehova.

Kažem da je to “najbolja knjiga” mada ovu tvrdnju nisam potkrepio ni jednim estetskim ili nekim drugim valjanim dokazom, ali kada je reč o ”Ranim jadima” ne treba oklevati, ne treba biti suzdržan, treba reći: to je remek-delo!

Jedna od podtema ove knjige je piščev odnos prema biljkama. Danilo Kiš je na minuciozan način, poput velikog renesansnog slikara Direra naslikao raznoliki svet bilja. Ovi floristički elementi nisu puko ukrašavanje već ravnopravni kamenčići u građenju složenog mozaika detinjstva. Biljke nisu pesničke slike, metafore ili simboli. One su nosioci sadržaja nekoliko briljantnih priča i ravnopravni elementi za građenje radnje. Koliko puta mi je kroz glavu, u raznim prilikama, proletela antologijska poetska slika iz uvodne pričezapisa: “S jeseni, kada počnu vetrovi, lišće divljeg kestena pada strmoglavice, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom u zemlju”. Smatram da je to jedna od najboljih naših pesama u prozi.

Pogledajmo kako na jednom mestu u priči ”Verenici” Danilo dramatično gradira osećanja preko mirisa divlje deteline: “skoro malaksao od guste opojnosti divlje deteline... Mirisala je na sasušenu divlju detelinu... Bio je skoro malaksao od guste opojnosti divlje, tek sasušene deteline...”

Ovo istraživanje perifernih slojeva knjige ”Rani jadi” pripada statističkom beleženju koje otkriva upotrebu velikog broja raznovrsnih biljaka i njihovih plodova. Normalno, ako bismo se opredelili da pratimo samo florističke elemente, kao čiste biološke jedinice, zanemarili bismo bogatu, višeznačnu poruku prvog, drugog i ko zna kojeg sve nivoa pripovedaka.

Ključno otvaranje biljnog sveta u knjizi ”Rani jadi” događa se u priči ”Livada, u jesen”, u kojoj je opisana ličnost oca – nekakvog botaničara – somnabula, Ahasvera koji luta livadama: “Odjednom, sa zapada, izranja iz trava moj otac... Sagnuvši se, on počinje svojim strogim i znalačkim pogledom da ispituje na cveću pogubni učinak jeseni… Onda ponovo zakorači u visoke trave, stiskajući pod pazuhom svoj herbarijum (Herbarium panonniensis), u kojemu su ležali, kao skupocene marke, presovani cvetovi i uzorci livadskog bilja: krasuljka, bogorodičine trave, žalfije, šafrana, Gypsophila peniculate…”

Ukupan broj biljaka i njihovih plodova koje Danilo Kiš pominje u 19 pripovedaka je impozantan – 48 vrsta. To je poprilična količina za jedan Herbarium panonniensis.

Pogledajmo koje sve vrste biljaka pominje i svrstajmo ih po srodnosti. Da se samo razumemo, navedene brojke govore o tematskom uvođenju biljaka u siže priče. Dakle:

Zeljaste biljke:
Trave (16), seno (4), žito (3), slama (3), detelina (5), lucerka (1), bokvica (1), ljubičica (1), kamilica (4), jagorčevina (1), kiselica (3), krasuljak (1), bogorodičina trava (1), žalfija (1), šafran (1), ljutić (1), zvončić (1), sandalovo drvo i jedina biljka koja ima latinsko, a ne narodno ime Gypsophila peniculate (1) koja se javlja sa štamparskom greškom, pa umesto peniculate treba da stoji paniculate. Ne znam iz kojih je razloga autor zadržao naučni naziv. Neka mi bude dozvoljeno da odam njeno narodno ime: iza ovog pojma krije se višegodišnja biljka šlajer trava ili metličasta šušuljika. To je biljka koja naseljava pusta, peščana i kamenita mesta. U Vojvodini je ima u Deliblatskoj peščari.

Drveće:
Ruža (8), jabuka (2), kruška (1), kajsija (1), vrba (2), zova (1), kesten (3), jorgovan (5), lipa (1), šljiva (1), ribizla (1), bor (2), šuma (2), klen (1), žbun (1).

Plodovi, delovi biljaka i začini:
Jabuka (1), narandža (3), limun (1), šišarka (2), pečurka (3), vrganj (2), luk (1), praziluk (1), šiba (1), suvarak (2), list (3), cvet (9), tamjan (1) i začin (1).

Ako bismo primenili kliširani ključ za tumačenje simbola najčešće pominjanih vrsta u knjizi ”Rani jadi” on bi izgledao ovako:

Trave se pominju na šesnaest mesta, a seno četiri puta. Seno je finalni proizvod trave i ima isto značenje kao i trava. Mirče Eliade za trave kaže da su simbol stabla života. Po drugim mitskim značenjima trave su simbol lekovitosti. Funkcija koju imaju trave u ”Ranim jadima” pre je u lekovitosti nego u stablu životu.

Cvetovi se pominju devet puta. Zna se da svaki cvet ima svoj simbol, a Danilo pominje cvetove ruže, kestena, jabuke, trava. Cvet je simbol pasivnog principa. Mada, cvetovi su i duše umrlih, arhetipski lik duše i duhovno središte. Čini se po opštem utisku da je simbol cveta bliže
drugom značenju.

Ruža se pominje na osam mesta. Ona je simbol sreće.

I da završimo ovo istraživanje. Sa stanovišta pisca, Danilo Kiš je odličan poznavalac biljnog sveta. One su u potpunoj harmoniji sa ostalim slikama iz detinjstva. Danilova začuđenost pred svetom prirode najbolje se potkrepljuje rečenicom: “Gospode, kako sam nemoćan pred ovim cvećem!”