Enes Halilović: Preludijum
| PRELUDIJUM Vidio sam dojilju koja budi dijete da ga nahrani. Rekoh, da je gladno ne bi spalo. A ona veli, Spi, ali gladno je, Jer meni su nadošle grudi. Ni ti koji uzimaš ove stihove Nisi probuđen svojom voljom. Niti ja pišem radi sebe. U POTRAZI ZA STILOM Ti nemaš odluku ni u sopstvenom palcu. Zato baci novčić (niz vrijeme, u prostor). On će lako pročitati ishod na nebu I čekaće ga zemlja Koja spokojno prihvata odredbu. Onaj ko dobije pismo Izgubio je glavu. SLUČAJ Pozajmih knjigu od njega A na unutrašnjoj korici, na kraju knjige, Otkrih pisca. I on mi priznade da nikad nije objavio I da piše samo na zadnjim koricama debelih knjiga. Želi da ga nađe samo onaj ko ga ne traži, I to u 1002. noći Šeherzade, Ili na ušću Tihog Dona, Ili tek na Itaki. SKICE 1. Postoji takav točak koji ne prelazi nego prolazi. 2. I postoji takva voda: Kad umočiš – postaje krv, Kad kane – pretvara se u mastilo. 3. Ovo sam zapisao na poleđini jedne pozivnice za zlo veče. Znači, okrenuo sam stranu. RUŠEVINE Herostrat, Obućar iz Efesa, Spalio je hram Samo da bi ostao upamćen. Danas, međutim, ne bi imao takvu šansu. Kao da ga gledam, Čupa kose nad zgarištima I lije suze po kamenju hramova razidanih. I kune Vladare i vojskovođe Sveštenike i kurve. BUSTROFEDON Nekad su pisci na Kritu klesali slova U kamenu načinom koji se zove bustrofedon. Klesali su jedan red slova s lijeve na desnu, Pa drugi s desne na lijevu stranu, I tako, Naizmenično. Na to ih je navelo okretanje vola pri oranju. I danas neki pisci pišu kao da pluže. Pišu na jednu stranu, vuku do promjene vlasti, Pa okrenu na drugu. I tako, Naizmenično. OTROV Živa je to istina. Prezirali su ga I oni iz njegove kuće. I sve druge kuće. Djeca ga i žena motikama gađahu Kad je uzimao pero, A narod se cerio uz priču o njemu. Pisao je krišom, na tavanu. Nije narod dao da se pisac u groblju sahrani, Dadoše ga kljunovima, pticama na upotrebu Da ih zamaju – da ne pjevaju. Sudbina pisca! Njegove stihove popušio je njegov sin. Nekoliko godina, nakon očeve smrti, Savijao je duhan papirima sa tavana I pušio, Stih po stih. Potom ga ja napao kašalj. Brzo je izdahnuo. Kad se pročulo da je poezija uzrok smrti piščevog sina, Narod je i za njega udario zabranu kopanja u groblju. Rekoše: Sam se trovo, sam nek trune. |
|
|||||
|
|||||
|
|||||