Endre Adi: Na gar de l’estu
| Ujutro već biću daleko, Suza mi u oku seva: Sad plakati tužno ne smem, Pariz peva, peva. Poći ću, poći u rodni kraj, Već šišti раrа, dašće vlak, Još mi Pariz u srcu peva, Al odneće me mrak. Sada mi snove raspaljuje Pišteća neman kad promine. Da 1 ću sutra biti belji ja Il švajcarske planine? Ja ću biti sutra belji, ja, Duva s groblja vetar snežni, Mađarsko groblje već mi šalje Svoj poljubac nežni. Oh, život nigde nije radost, Al čovek se vara mnogo. Lepih obmana sveti grade, Parizu moj, zbogom. Nek moj neverni, bolesni bog Uvek ovde slavi slavlje: Sjajna, uzvišena radosti, Pevaj, pevaj dalje. Neka od tebe čuje psalme Svet ovaj prosjački, jadan, Lažimo da nam je život Protkan i sa malo sklada. Pevaj, pevaj. Sin tvoj stranac Ide, jadnik, u tužan krај: Mađarsko nebo već mi šalje Svoj prosjački vapaj. Mrzli dah i leševa vonj Lebdi tamo iznad cveta, Proklet je kraj to. Istok bez sunca: Al otadžbina sveta. Ipak idem. Udes me zove, Zatim ću da umrem mlad, Zaklaće me srca nema I divlji mošus-smrad. Zanosa više neće biti, Otegnuću glupo, bedno. Parizu, Pevaču silni, Opoj me još jednom. Nežna, strasna, mirišljava, O, kad bi još jednom pala Da mi poljupcem sklopi oči Parižanka mala; U sumrak još bi brujale tu Svete pesme svih srdaca. Al gvozdena bi neman vukla I jednog mrtvaca. 1905. ______ Preveo: Danilo Kiš |
|
|||||
|
|||||
|
|||||