Duško Novaković: Ovaj Tacit i ostali
| Ovaj Tacit i ostali Ne, nije se toga dana Kroz dronjak pocepanog neba Izlio na kvadratni trg Nisko-brišući Cenjen u diktaturama Nalet lovačke avijacije Ni strojevi korak pešadije Spakovan u jurišnu falangu Nije isprevrtao ispod asfalta Kosti prethodnih istorija Ništa se nije slomilo Od staklarije u obližnjim radnjama Niti je, najavljeno fanfarama Paradno signaliziranje mornara Posađenih na kamione Pretvorene u makete-razarače Odglumilo plavu odlučnost: "U grotlu, šibani orkanima Na jarbolima stojimo mi..." Pa ovaj Tacit i ostali Prikraćen je za nailazak Ešalona raketnih lansera Pripremljenih za fazu ejakulacije Takođe i za blesak Raznih bojevih glava Malih i velikih kapsula Nabijenih nervnim gasovima Tako da niko od njih Od bivših, moćnih stratega Jedne nakaradne politike I ratnohuškačke retorike Neće moći da se busa U prsa opšivena pancerom I mumla kao gorila... Ne, nije prohujao žagor A potom i uzdah publike Za Amazonkama preko čijih grudi Umesto ispeglanih karnera Vise najnoviji hekleri Ništa u kaki-boji, ništa That's right Samo se sa obližnjeg brda oglasio Takozvanim kartonskim praskom Kao da iskašljava rđu Top jedan, jedva držeći I odmah je bio odvučen U topionicu na periferiji grada Onako tužno-šepav I verovatno, najpre, recikliran A potom i izliven U spojnice za mostove i šine A deo u okrugle ringle Za starinske, seoske šporete Na neki način prenamenjena Da se ne izgubi u ništa Topovska mrtva materija Toliko o veselju Što se lica predsednika tiče Stasitog, mladog dvometraša Sijalo je, u okruženju saboraca Kao posle prvog brijanja I moglo se s njega pročitati Šta će sloboda moći da sanja I sve to oko nje, za nju, s njom U odlučnom ispunjenju svrhe... Jer puno dečurlije izviralo je Do iza ponoćnih dubokih sati I skakalo veselije od vrabaca Namereni, valjda, da skinu Sve zvezde s neba i ponesu ih U džepovima, svojim kućama, kao svice Sve u svemu, kao zaključak Prošao je veoma obično I za novinska škrabala nezanimljivo Njen prvi rizični dan Nijedne ozbiljne paljevine Ni eksplozije u dečjem vrtiću Nijednog smaknuća snajperom Opšta dokolica vatrogasne I sanitetske službe po punktovima Izuzme li se poneki pijanac U cik-cak teturanju Samopovređen većom količinom Etila na praznom stomaku I depresivno, utučeno hodanje Onih što potajno su se nadali Potocima krvi, haosu A ošamutio ih je najobičniji mir I u njemu lepet zastave Koji je postao sastavni deo Skupine zastava sveta Na obali Ist Rivera Kad je sve postalo definitivno I potvrđeno u smislu volje: Odvezati se od jarma (Govorilo se - bratskog) I pobeći od kolske zaprege Koja je tonula u sve dublji glib Mada su sve analize Stručnjaka za državne atrofije Nepristrasno pokazivale Da je takva, neprirodna veza Davida i Golijata I klovnovima postala smešna I mada je i onaj veći, sa zbirom glava Želeo da ode svojim putem I sredi zapuštenu kuću Smanji na pristojnu meru Tenzije vlastite sirotinje I nađe kakav-takav dogovor Sa pobunjem, belim kapicama... Pa rekoh sebi, kraj ekrana Nazdravljajući iz daljine: Možda ovde treba da dođem Iz veće u manju pobegnem U ovu što stane sa svojim planinama Kao mrvica na Titanovom dlanu U ovu staru na mapi i do sada Po sto puta prevarenu i obmanutu A tek od ovog časa Priznatu državu na Balkanu I budem onaj koji ne mora Senke svoje da se plaši I pred kojekavim šmokljanima sklanja Pa i ako ta reč nezavisnost U početku, oko nečega, i omaši (Dosta joj je trunja blokiralo vid) Ali mislim i siguran sam da neće O, slušam kako mi srce Kuca brže nego ikad I jače nego obično Skoro da ga prepoznati ne mogu! Na šalteru A vama, šta treba, izvolite? I ugasite cigaretu! I ugasih cigaretu na dlanu I rekoh, dok mi je meso cvrčalo A bol nisam osećao: Dođoh, da iz mrtvih katastara Majku i oca izvučem! Izbavitelj Spavao sam i sanjao, a u snu Neko se naginjao nada mnom Drmusao me za ramena, budio: Ustani, preni se, otrezni Izađi iz sveta halapljivih Galamdžija neotesanih i sluga Beži iz tuđe istorije, ništa ne čekaj! Tako, u gaćama, bos! I preko minskih polja, nego šta! Savez Nemoguće je to uraditi Roditi se ponovo Ali možda u tome uspem Jednog lepog predvečerja Ako s mastilom i hartijom I svetlosnim prstenom sijalice Častan savez sklopim S obavezom da sreća rađanja Bude na mojoj strani A sve ostalo na njihovoj I te ruke, odrasle, koje drže Malu karboniziranu glavu Koja se još više smanjuje Jer želi postati orah. Prevarena Nike Zar si zbog ovih jorgan-boraca i neumornih preletača Prinela na žrtveni oltar krasotu svoje mladeži Zbog ove bagre u galopu koja baljezga po tebi I čašćava te lajnima po bradatim, pijanim tribinama A noću, kad se najmanje nadaš, nabijaja ti u usta Svežnjeve štapina i urliče kad tvoje biste lete u paramparčad Zar si baš ove gadove, pretilih guzica i guša Izabrala i razmestila po nadleštvima, vojnim i civilnim I njima u ruke predala, uz raport i počasno salutiranje Heraldička znamenja zemlje i njene drevne pečate Da oni, trgovci i lopovi, tačno vagaju i naplaćuju Vrednost prosute krvi za hleb i vino demokratije Jadna Nike od Srbije i mi u tebi i času tvom presudnom Kad treba da zaboraviš, zauvek, čije se pobede sećaš I kome si je donela, kakvom ološu na tacnu I sebi kažeš: pravda je što prvo mene obezglavljuju Da ne vidim ono najgore, kako brat brata večera I ne čujem sitog kako oholo kaže da tako mene slavi! Sudbina Živote od ovog Telemaha Nemoj da si mu oblak U žalostivom prokapljavanju Za praznim, obiteljskim stolom Nego teraj ga da diže kašiku I u srkanju počne da žudi A u žuđenju da razvedrava Svoje i moje beznađe, glasnim coktanjem. O iscrpljenoj punoći Saopštavao sam i ja pred zvezdoznancima Misao do koje sam dospevao gledajući u noćno nebo Nisu mi se podsmevali, niti šeretski namigivali: Mesec je, između ostalog, i čulo, od onih nepriznatih Čulo koje traži da bude ostavljeno na miru Da predahne, bez nadziranja, u završnoj etapi plovidbe Dok u cik zore ne potroši svu preostalu ozarinu jedara Koja nespavačima još malo titra ispod kapaka Nalik talasićima s kojom se plima oprašta od noćnog orgijanja Znate, dok ne postane niko i ništa, jedan odbegli postiđenik Iz ko zna kakvog prepada, ratnog ili ljubavnog Ili onih čudnih kad ga medveđa šapa ne može izbaciti iz potoka Francuski uzorci Za Kolju Mićevića Peskom ili šljunkom punjen Svaki ovaj plastični džak Što na utovar viljuškara čeka I jeste i nije što sadržajem meri U oblucima proznim izraženo Svaki je Onore de Balzak A uzmu li se zrnca za strofe Svaki je Pol Valeri! Dragi, sinovi Otac je vaš semenka Koju treba da zalivate Koju treba da okopavate Koju treba da prihranjujete Đubrivom nesebičnog srca Koju treba da pustite da nikne Ili skameni od same izdržljivosti. Istakanje goriva Naš drugar koga zovemo Čiki Još jednu kroz grlo proturi Sedmu, zaredom, lozovaču I ustade, i izvadi ga iz šlica Gazeći livadsko seno... Da li će potrefiti nužnik? Navodimo ga: ne tamo, nego tamo A i krave ga gledaju netremice Začuđeno, razrogačeno, ženski. Zid Mišljah, najduže ću te pamtiti ja Duže i od zida varoške bakalnice Uz koji sam te - sećam se - zubima Raskopčavao odozgo nadole I biće da sam u žaru spajanja Noktima izdubio tvoje ime Za budući album uspomena Posvećen debitantkinjama seksa Sad stojim naspram, odlučan Da ostanem priseban, ali teško Klatim se i gledam ćaknuto Prenut njegovim pamćenjem Sve je prešlo u njega i ostalo Zamalterisano stiskom cigala I porivi i treptaji i nevinost I strah s kojim bejah umešan U tebe koja se još oslanjaš leđima Poizdignuta iznad novih otpadaka S rupama oko sebe, preostalim Od streljanja, čemu zidovi inače služe. Rođeni kao kukuruz... Rođeni kao kukuruz, kao kukuruz po okućnicama prigradskim O čemu drugom da mislimo nego kako ćemo biti skuvani I duž Mihailove biti pronošeni u bubnjarama s vodenim kazanom I još vrući dospeti na dlan nekog mladog, šatiranog picana Koji duva i ohlađena zrna spušta u ustašca svoje šljašteće paunice! |
|
|||||
|
|||||
|
|||||