ARS - 1 / '86

Ako ona treba da dođe u šest, onda je sve spremno već u pet. Preostaje mi samo da je čekam, kao što mi posle, kada ona dođe, preostaje da je sprečim da ode.
„Sprečiti" možda nije najbolja reč, ali u nedostatku jedne svaka druga reč može da posluži. Zašto praviti razliku između nečega što ne postoji i nečega drugog što takođe ne postoji?
Bilo kako bilo, sprečavanje (za mene) označava veštinu ili umeće da se, čineći nešto na izgled sasvim različito, učini ono što čovek doista namerava da učini. Stvarnost se tako pokazuje kao privid, dok se prava stvarnost odigrava neprimetno. Pokret ruke, na primer, samo je maska za treptaj oka ili primicanje butine. Kašljanje je pravi paravan. Kosa se sklanja s čela da bi stopalo lakše disalo. I tome slično.
Dakle, ona dolazi, seda, povlači suknju preko kolena. Kada prekrsti noge, čuje se kako joj se taru čarape. Lice joj je rumeno, oči crne, prsti fino oblikovani. Boja laka na njenim noktima uznemirava, ali ne obavezuje. Njeno čelo, međutim, sasvim je glatko; ne pamtim da sam ikada na njemu videla neku boru.
Prvo izmenjamo nekoliko učtivosti. Obične stvari o vremenu, poslu, dnevnim događajima. Pre nego što progovori, ona malo napući usne. Nekad je pustim da pri- ča; nekad namerno nastavim upravo onda kada pomisli da ću zaćutati; tada joj usne ostaju napućene sve dok ih ne ovlaži jezikom. Vidim samo vrh jezika, ali lako mogu da zamislim ostatak.
Ili onaj trenutak kada ugrabim priliku da je uhvatim za ručni zglob. Moram, pre svega, da odglumim iznenađenje ili uzbu- đenje ili neku sličnu imenicu, zatim da je uhvatim za ruku, da pazim da stisak nije prejak i da ne traje predugo, da je pustim kao da je nisam ni uhvatila.
A onda posmatram kako otisci mojih prstiju, kako crvenilo nestaje. Uvek sam se pitala kuda odlazi? Kako to da je jedan čas rumeno, a drugi belo, ravno? Zar otisak nema pravo na opstanak?
Jednom mi je rekla da odnedavno misli da joj je život okončan i da sada živi nakon života, u neočekivano dobijenom vremenu.
Kao živi mrtvac, rekla sam.
Ona se nasmejala. Prvi put sam tada čula njen smeh. Zar ti ličim na mrtvaca? pitala je.
Poželela sam da joj dotaknem obraz i kažem nešto o lepoti breskve. Ne, rekla sam, ne ličiš. Nisam se pomerila: ruke su mi ostale skrštene u krilu.
Kada bih ti sve ispričala, rekla je, mislila bi da sam luda.
Zatvorila sam oči, pa sam ih ponovo otvorila.
Imam osećaj, nastavila je, da sam pro- šla kroz vrata koja su se za mnom zatvo- rila, to je sve. Okrenula sam se i pomislila: to je, znači, moj život.
Ako zaplače, kazala sam u sebi, dlanovi- ma ću joj obujmiti slepoočnice i blago, ali u isto vreme silovito, privući glavu na svoje grudi.
Ponekad joj pridržim kaput samo zato da bih na tren zadržala dlanove na njenim ramenima.
Da li ona uopšte zna zašto je pozivam?
Da li ja uopšte znam zašto ona dolazi?
Svaki put kažem sebi: Ne plaši se reči. Ali kada otvorim vrata i ona uđe u pretso- blje, ovlaš mi dodirne obraz u imitaciji poljupca i kaže prvu stvar koja joj padne na pamet, osetim kako se negde duboko u sebi krećem prema tišini.
Doduše, moja tišina je kao njen život. Govorim, ali osećam da sam prešla onu granicu kada reči imaju značenje.
Ona se saginje, češe zglob, pa list, pa opet zglob, onda iskreće glavu i gleda me odozdo.
Taj čudni ugao dozvoljava mi da vidim pege na njenom vratu, odsjaj na zlatnom lančiću, šnalu u kosi.
Jednom smo pričale o strasti. Ona je samo odmahivala glavom, odbijajući da poveruje. Kada sam rekla da je strast mera ljubavi, rekla je: Šta ti znaš o ljubavi? Rekla je to povijene glave i istog časa vrhovima prstiju leve ruke dotakla vrhove prstiju desne ruke. Napravila sam se da nisam čula, iako sam ja nju mogla da upitam šta ona zna o strasti. Onda sam videla da su moje ruke, do tada prekrštene u krilu, ponovile njen pokret: vrhovi prstiju su se sjedinili i napravili krug. Mogla sam da kažem: Strast je podudarnost, ljubav je kretanje ka istovetnosti. Ali nisam. Ćutala sam. Ona je odvojila prvo palčeve, potom ostale prste. Ponovila sam njene pokrete: prvo palčevi, potom ostali prsti. Onda je ona, ali to više nije važno.
Važno je ovo: nikad ne gubi onaj ko voli; gubi samo onaj ko je voljen.

 

ARS - 1 / '86
ARS br.1-2 god.2006