Bodler kaže govoreći o pejsažu da ”taj zbir što ga nazivamo predelom” nije lep po sebi, već kroz onog koji ga proživljava i ima samo toliko vrednosti koliko je stvarnog osećanja umetnik umeo u njega da unese. Na taj način, umetnička vrednost jednog predela, njegova lepota, ispoljava se u intezitetu ideja i emocija koje nam umetnik kroz svoje delo sugerira. A taj trenutak produhovljavanja pejsaža, nesvesno unošenje jedne lične note, sklop svega onog što ne ulazi u prosede, u tehniku – to je onaj duh, onaj fluid što lebdi na slici, u lišću i na talasu, i koji nenametljivo odaje prisustvo umetnika…

Tu onda počinju naše asocijacije, naš sopstveni doživljaj, (naša nemoć i naše čuđenje), naša objašnjenja, valorizacije i paralele.

A bogatstvo asocijacija koje izazivaju pejzaži Mila Milunovića toliko je da to postaje zahvalan materijal i podstrek za literarna, pesnička uobličavanja i tumačenja.

Milunovićev imperssionisme méditeranienne – kako bi se mogao nazvati taj svet, taj duhovni (i likovni) doživljaj mora – nameće literarnoj radoznalosti jedno poređenje, jedno suprotstavljanje radi isticanja i nijansiranja, poređenje sa svetom Lubardinih pejsaža. Ta se paralela nameće višestruko: pejsaži Milunovića i Lubarde egzistiraju naporedo (kao prirodni predeo i kao motiv) i sami se po sebi suprotstavljaju kao kjaroskuro, kao svetlo i sena, kao horizont mora i visina gorja, a na kraju se i dodiruju u svojoj subjektivnoj i objektivnoj transcendenciji.

A ovaj dodir, ovo mesto gde se presecaju u svojoj kosmogoniji ova dva predela je i najinteresantniji, jer rečito govori o subjektivnom doživljaju jednog predela, prostije rečeno: o tome šta jedan umetnik zapaža i kako doživljava u jednom pejsažu, a šta u drugi.

U istom pejsažu Milunović otkriva mekoputnu smokvu, lomnu i vitku, cveće, blagu  nijansu (bez obzira na prosede, na suprotstavljanje intenzivnih boja bez nijansiranja), jedan osobeni impresionistički kolorit, naspram Lubardinih čvornovatih i naboranih stogodišnjih maslina; plavi horizont pučine, naspram vrletne, vertikalne perspektive krša, blagi odraz sunčanih zraka o pučinu, ta nenametljiva svudaprisutnost mediteranskog sunca i vedrine maestrala, vitke niti ribarskih mreža, graciozne obline riba, arabeskni splet katarki, konopaca i jedara – naspram Lubardinih izvrludanih, surovih obrisa tmastih i tamnih oblaka, nad isto tako vrludavim i vrtoglavim linijama krša u sutonskom, epskom osvetljenju.

Nad Milunovićevim predelom belasa se krilo galeba, nad Lubardinim se nadnosi kandža orla. Kroz Milunovićeve prozore – čak i onda kad su pusti i beznadežno osamljeni – dopire gugutanje golubova i setno pevanje zarobljenih ptica, kroz Lubardine prozore dopire graktanje vrana i gavranova sa zgarišta…

Međutim, Milunovićev doživljaj mora, i pored sve blagosti, tragičniji je nego što bi se brzopleto dalo zaključiti iz ove paralele. Jer u tom je predelu sunce prisutno često samo zato da osvetli jednu špilju, jedan ponor, jedno večno umiranje, da baci blesak na rešetke iza kojih čame i setno pevaju ptice na domaku slobodne pučine…

To je ono što ti široki pejsaži sadrže latentno u sebi onaj fluid umetnikova prisustva koji poput sunca daje lepotu i život predelu.

Mladost, 1958.