Ja odavno senka u kraljevstvu mraka
Al’ se stalno pitam dok prolaze sati
Ko te sada drnda, ko te sada aka
Ko te sada cima, ko te sada klati.

Dok godine idu prelazim u cveće
Prelazim u trave i rastem u žitu,
Al se stalno pitam ko ti sada meće,
Ko te sada guzi, kome pušiš kitu.

I tako ja ležim, senka krute smrti,
A neko te vrti, a neko te trti
Moje mrtvo srce još jednako zebe

Jer znam sred žalosti što se tebe kriči
Neko će već tako snažno da ti zbiči
Da ćeš najzad reći: e, ovaj me jebe!


Tražili smo, kako smo umeli, načina da od jezika iznudimo da kaže više nego što obično kazuje; dovodili reči u razne neprilike; okušavali se u raznim pesničkim žanrovima, najrađe u domenu skarednog (kako se taj domen obično zove). Toga dana, negde krajem šezdesetih, sastavljali smo žalopojku, smrću prerano odnetog pesnika, za dragom koju ostavlja. Nezadovoljan i suviše dešperatnim tonom, koji mu se činio da izbija iz poslednjih strofa moga soneta, sa svojom pasijom da sve ispravlja, uzeo je da u njih unese nešto više vedrine.
Ovo je ta Kišova (vedrija) varijanta pesnikovog lamenta za dragom, koji joj iz samog groba upućuje.


Ovu sam pesmu objavio u Književnim novinama 1993.