Poziv

Maestral najzad donosi na terasu miris mora. Sada se diše lakše. Avgustovska vrelina i velika vlaga učine vazduh lepljivim. Sve dok ne dune maestral diše se naporno, dahće. Priziva se januarska bura, bez obzira na mirise zrelog grožđa, smokava, ruzmarina, majorana, metvice i lavande.

Svetlana je upravo otišla. U vazduhu se još uvek osećaju iskrice koje su, iako nevidljive, gejzirski šikljale iz njenih očiju, tela. Tako poludelu i zapaljenu nisam je nikada videla. Izgubila je orjentaciju u prostoru. Ne znam da li da joj zavidim ili da je žalim.

- Zaljubljena sam, zaljubljena! Do koštane srži! Kada me on dodirne, svaka ćelija u meni se udvostruči i zvoni! Ubiću se istoga trena ako to prestane. Ja bez toga više neću da živim. Postala sam ovisna. To je kao droga! Prvi put sam upoznala svoje telo. Kao da do sada i nije bilo živo. Prvi put! Razumeš li to? - šaputala je unoseći mi se u lice, a njena kestenjastocrvena kosa čas joj je padala u gustim slapovima na jedno, čas na drugo rame, zavisno od toga kako je pokretala glavu. Oči su joj sijale kao u groznici. Ništa od onoga što sam htela da joj kažem, da je upozorim, urazumim, nije htela da sluša.

Odjurila je na plažu. Tamo će on doći, barkom. Ona se ponaša kao da joj je šesnaest, a ne pedeset godina. Ako joj doznaju muž i ćerka, neće joj biti spasa. Ah, koliko sam je puta upozorila da bude tiša, diskretnija, obzirnija. Ja je upozoravam, a ona zabaci glavu, sklopi oči i cereka se:
- Popeću se na najvišu zgradu. Vikaću da me svi čuju. Svima ću reći! Svima! Ne! Otići ću u crkvu, u zvonaru. Zvoniću na sva zvona! Objaviću svima, razumeš li, svima!!!

U prepodnevne sate, čim se podigne maestral, more, između kresti talasića, dobije nijansu tamnog indiga. Tada i nebo - ma koliko bilo vedro - daleko na horizontu ima taj indigo-modri pervaz, koji je u odnosu na more vrlo razvodnjen, jedva primetan. Stoga zelenilo na okolnim brdima izgleda još zelenije, a zenit neba postane beličast, beskrajno dubok.

- Dogodiće se nešto važno! - govorim sebi upirući pogled u pčelu na telefonoskoj slušalici. - Valjda će odleteti ako neko pozvoni! Greh je ubiti pčelu!

Zurim u sat. Kazaljke su se poklopile. Deset minuta je do deset.
- Neko misli na mene! Nešto će se važno dogoditi! - osećam po treperenju želuca, što me nikada ne vara. Želudac sada tutnji, kao mali doboš na koji pada somotasta palica, dobujući vrlo usporeni ritam. To uvek nagoveštava nešto mračno i ružno. Ali, treperi i ubrzanim ritmom, kao da je u njemu ptica koja pokušava da uzleti. To nagoveštava radostan događaj. A možda je to od Svetlanine radosti koja se prelila i na mene, iako u dubini duše ne odobravam njenu nesmotrenost i toliku sluđenost.

Zvono na vratima reže tišinu na uzane kaiševe. Glasnik je, znam. Kakav li će glas doneti? Prema mome želucu, mogao bi biti i radostan i drugačiji.

Poštar mi pruža belu kovertu. Na zaglavlju je odštampano: Savez pisaca Jugoslavije.
- Šta li je to? Ko se meni obraća iz Saveza? Tamo nikoga ne poznajem...

Cepam kovertu i - ne mogu da verujem! Rukom je ispisano moje ime i prezime, na mašini otkucan tekst. Savez javlja da sam imenovana za delegata na Velikom međunarodnom mitingu poezije u Rumuniji. Ako prihvatam, treba hitno da potvrdim odlazak.

Zvoni mi u ušima. Zvoni mi u grudima. Hiljade malih zvonaca, kao na Vrbici, cincakaju u čitavom mom biću. Ja delegat u ime celog Saveza?!!! Pčela je odletela sa slušalice. Ona mi je naslutila dobar glas! Odmah okrećem dati broj telefona. Uzalud čekam prohodnost telefonske linije. Konačno je slobodna. Šaljem telefonom telegram. Pišem i pismo. Da bude sigurnije. Nastavljam da biram brojeve. Sigurnije je. Šta ako ni pismo ni telegram ne stignu u prave ruke?

Uzbuđenje ne splašnjava. Sada mi se čini da lepezasti listovi palme dobuju na nevidljivom bubnju ubrzani ritam za neku veselu muziku. Postajem laka, skoro bestelesna. Nije mi teško ništa od kućnih poslova. Ne primećujem ose koje zunzaraju nad baštenskom sudoperom. Oleandri me ne uznemiravaju svojim teškim mirisom koji podseća na one s groblja.

Zvuk telefonskog zvona je oštar. Zašto? To je sigurno neko iz Saveza, već su dobili moj telegram! Možda su promenili odluku, možda će poslati nekog drugog, važnijeg?
- Alo, ti si?
Glas moga brata je raspukao. Kao da su mu pluća pritisnuta kamenom pločom. Zaustim da mu kažem radosnu vest, ali je on brži:
- Moraš hitno da dođeš! Otac je mnogo bolestan!
Pokušavam da shvatim šta mi govori.
- Kako bolestan? U junu je bio krepak. Pevali smo, pili, jeli, šalili se...
- Bolestan je. Treba pod hitno da dođeš!
Kao da me je neko iz tople sobe pune svetlosti gurnuo u mrak i mraz.
- Od čega je bolestan?
- Zaboravlja sve...
- Pa zaboravljam i ja. Uđem u špajz, a ne znam zašto sam ušla...
- Juče sam ga jedva pronašao na drugom kraju grada... I... ima još nešto... ne mogu preko telefona...
Počinje da jeca.

Trnu mi obrazi, hlade mi se prsti.
Osećam - slediću se. Počeću da zveckam. Ne zbog oca. Pa šta ako zaboravlja? Zbog brata, zbog njegovog jada. Zbog toga što traži moje rame. I šta sada to ne može da mi kaže preko telefona? Ne znam da li da besnim, ili da naglas negodujem, ili da pošaljem i njega i oca dođavola? Pa da! Sete se da me zovu samo kada je gusto. Kada će me već jednom nečim obradovati?! E, pa, neće me omesti da odem u Rumuniju!
- Doći ću - šapućem.
Tišina raste iz slušalice i pretvara se u gustu smolu koja mi lepi šake, stopala, jezik. Sa plafona, iznad moje glave, spušta se na svojoj tankoj niti pauk. U visini je moga nosa. Zbog zelenila u našoj bašti i onoga iz susedne, pauci nas opsedaju bez prestanka. Svih vrsta i veličina. Ovaj je mali, žućkast. Zurim u njega osluškujući bratovo disanje.
- Kada? - pita me plačnim glasom.
Kazujem datum moga povratka iz Rumunije.
- Ne možeš ranije?
- Ne mogu... Zaista ne mogu... Dok ne obavim neka važna posla.
- Onda dobro... - stenje i zaklapa slušalicu.

Gnječim pauka o zid kovertom Saveza. Odmičem se od telefona i osećam kako postajem sparušena blitva, hobotnica kojoj je izvađena utroba i krakovi joj mlohavo vise. Ushićenost što sam ODABRANA da predstavljam ceo Savez pisaca, otekla je kao voda koju jednim pokretom izliješ iz prepunog suda. Eto, sada sam i ja kao pauk koga sam zgnječila. Svako ima svoga ugnjetača, svoga skretničara koji mu određuje smernice, čak i dužinu puta.

Dolazi moj muž i čita mi sa lica da sam na muci.
- Šta se dogodilo? Je li što slabo?
Pokazujem mu pismo od Saveza. On se ozaruje.
- Odmah se prijavi da ideš! Odmah!!!
- Prijavila sam se.
- I zbog toga si neraspoložena?
- Otac mi je bolestan.
- Otkud to?!!!
- Sada mi brat javio...
- Od čega se razbolio?
- Zaboravlja...
- Nemoj zajebavat’! Pa to nije bolest.
- Plakao je kada je javljao... I... rekao je da postoji još nešto... što ne može reći preko telefona...
- Reci da ćeš poć’, ali poslije Rumunije.
- Tako sam i rekla. Nisam pominjala Rumuniju.
- I nemoj! Ko te tjera?! Ja ću, ako zovu ođe dok si u Rumuniji, odgovarat’ da si neđe pošla poslom...
- Brine me i to što nije mogao preko telefona...
- Da je nešto osobito važno, napisao bi ti pismo.

Opet mogu punim plućima da udahnem. Ali iza moga temena je crni, nevidljiv oblak. Nije težak, ali je hladan. Moram da ga odagnam. Pozvaću starijeg sina. Ispričaću mu i za jedan i za drugi poziv. Potrebno mi je da me i on uveri u ispravnost moje odluke. On će me podržati, znam, ali to moram čuti od njega. I tada će oblak nestati. Čekam sa nestrpljenjem popodnevne sate da se vrati u stan. Zavirujem u sat. Biram brojeve na telefonu. Zvoni. Još nije u stanu. Kazaljke klecaju kao da prolaze kroz testo. Najzad!
- Alo, kaži dragička!
- Šta se tamo lepo dešava?
- Savez pisaca me izabrao za delegata...
- Bravo!
- Za međunarodni miting poezije...
- O, baš fino! A gde?
- U Bukureštu! Biću tamo devet dana...
Tišina. Čujem disanje svoga sina, a onda ljutit glas:
- Jesi li ti poludela? Odmah odgovori da ne prihvataš!
Ne mogu da verujem! Kao da me je neko pesnicom tresnuo po sred trbuha!
- Zašto? - prošapćem zbunjeno.
- Kako zašto? Da li zaista pitaš zašto? Da li si toliko glupa ili se praviš glupa?...
Noge mi utanjaju u pod. Sva sadržina ispod mojih čeonih kostiju pretvara se u crnu šupljinu. U glavi mi nema ničega. Nikakva misao, ama nikakva. Ali uši dobro čuju:
- Našli su tebe, budalu, da delegiraju jer niko pametan nije hteo da prihvati. Nisi valjda prihvatila?
- Jesam! - krkljam.
- Otkaži! Odmah otkaži!
- Zašto? - šapućem.
- Zar treba da ti crtam? Pa ti si pristala da odeš da se pokloniš jednom diktatoru. Kako se ne stidiš toga?
- Zašto bih se ja njemu klanjala?
- Zato što ćeš morati. Zato što će te na to primorati protokol. I već sâamo tvoje prisustvo tamo je klanjanje diktatoru. Kako nisi imala to u vidu?
- E, pa, ići ću! Otići ću da uživo uđem u Orvela. Više nikada ne bih imala priliku da to dotaknem, osetim na svojoj koži.
- Pa... idi onda. Ali ne pričaj nikome. I samo da znaš - to će ti biti mrlja u biografiji.
Njegov glas je oštar, reže kao žilet.
Bože, šta sam ja sebi dozvolila? Moje dete se ponaša prema meni kao da mi je otac, a ne sin. Njegov ton je takav da bi mi - sigurna sam - da je prisutan, ispotezao uši kao ljutit roditelj neposlušnom detetu.
- Ti ćeš to jednoga dana morati da kriješ u svojoj biografiji, jer je to jedan nezamislivo sramotan čin! Možeš li da otkažeš učešće i da se spaseš?
– Ne mogu! - odgovaram, a znam da nije tako. Upravo dobijeni poziv od brata mogao bi da pokrije sve. Otac je bolestan, moram tamo da otputujem. Tako se na mene ne bi ljutili ni sin ni brat, a i otac bi bio beskrajno srećan da me vidi. Ali, moja neurotična radoznalost je jača i od jednog i od drugog razloga. I odlučujem da uprkos svemu otputujem u Rumuniju. Zato sinu prećutkujem bratovljev.

Pakujem se i zapretavam bratovljev plačkavi glas. Zvučao je uspaničeno kao da je saopštavao da otac umire. Nije mi bilo jasno da li mi zapoveda ili me moli. I što je najgore - ostao je nedorečen. Šta li je to što ne može da mi kaže preko telefona?! Zna li on da meni sada zbog toga trnu obrazi, a u plućima je sve veći vakuum? A onda mi misao odleti ka Svetlani. Pa da, ima ona pravo. Hiljadu puta mi je ponovila:
- Moj život je samo moj i ja o njemu odlučujem!
Ona je hrabra, ja sam kukavica. Kukavice se dodvoravaju drugima. Svoje želje sagore da bi bližnji o njima mislili lepo. Ah, koliko mi je puta ona ponovila: "Nije bitno koliko, već kako živiš. Neću da živim kao gljiva, bez strasti i svesti o sebi, o svome telu! Ne mršti se kada kažem telo! Ono je bitno! Vrlo bitno! Da nije, zar bi naša duša, naš razum, stanovali u njemu? A, ako misliš da nije - uzmi nož, odseci prst!”

(odlomak iz romana)