Bukurešt

Jedan pogled na bukureštanski aerodrom bio je dovoljan da se uoči njegova neobičnost. Iako je nebeska svetlost tek sivkasto-beličasta, sem svetiljki u zgradi nigde ništa ne svetli. Nema niti požarnih kola, niti ikakvog pomoćnog vozila, uobičajenih na svim aerodromima. Zapljuskuje me tišina obojena u sivo, verovatno zbog izbledelog neba. Niotkuda nikakvog zvuka ni glasa. Betonska pista je gola. Daleko na horizontu naziru se siluete tri aviona u pravilnom poretku, slična po boji i obliku ovom vojnom, kojim smo doleteli.

- Zašto li smo sleteli na vojni aerodrom? - pitam se, dok mi pogled traži nešto šareno, rascvetano, radosno. Prisutni su samo vojnici, koji raskrečenih nogu, sa kalašnjikovima na prsima, oivičuju prostor kojim treba da prođemo do aerodromske zgrade. Osmatraju nas iskošenim pogledima, ukrućeni i strogo zvanični. Liče na soc-realističke spomenike neznanim junacima.

Na ulazu u aerodromsku zgradu lice u policijskoj uniformi, kratkim i odsečnim pokretom ruke, pokazuje mi gde treba da idem. Odmah shvatam da imaju poseban ulaz za osobe ženskog pola, jer je i stjuardesi određeno da prođe kroz njega. Drugo uniformisano lice, verovatno carinik - takođe ledenog izraza - preseca mi rukom put. Tako me upozorava da zastanem, dok stjuardesa ne prođe kontrolu. Ulazim u uzani hodnik, koji je jutom, visoko, do plafona, ograđen od ostalog prostora. Širina tog prolaza je tolika da bi mogao, ne češući se o jutu, da prođe i najdeblji čovek. Kroz sićušne rupice jute naziru se siluete iz drugog prolaza i jasno čuje govor na rumunskom jeziku. Prolaz naglo skreće na desno pod uglom od devedeset stepeni. Na tom uglu sačekuje me policajka, koja me opipava i pregleda mi ručni prtljag. Zaviruje u svaku pregradu tašne. Otvara pribor za nokte u neseseru. Onda traži da raširim noge. Ne shvatam šta hoće. Ona se saginje, uvlači mi ruku u međunožje i opipava. Namrštena, pokazuje mi rukom da nastavim kroz prolaz. On ide cik-cak. Na svakih nekoliko metara skreće pod uglom od devedeset stepeni. Shvatam da sam u jutenom lavirintu, jer skretanja idu čas u levom, čas u desnom smeru. Na svakom uglu dočekuje me druga policajka koja obavlja potpuno iste radnje kao i ona
prva.

Najzad izlazim iz lavirinta. Jasno je, zakoračila sam u zemlju gde se sve drži pod jakom kontrolom. Ali, to me ne zabrinjava. Ja sam zvanični gost!

Mala traka za dopremu prtljaga tandrče, kao da će se svakog trena raspasti. Zurim u lica oko nje ne bih li naslutila delegaciju. U našem Savezu pisaca su mi naglasili da će me delegacija sačekati na aerodromu. Nijedno od tih lica ne gleda prema meni. Niko mi se ne obraća, niti smeška, niti izgovara moje ime. Preuzimam prtljag i ulazim u čekaonicu. Tu, sem nekoliko dugačkih drvenih klupa i malog šaltera, nema ničega. Svi moji saputnici su već napustili zgradu. Od delegacije ni traga ni glasa. Prilazim šalteru. Upinjem se da tečno izgovorim na francuskom ko sam i koga čekam. Službenica me merka od glave do pete, sleže ramenima i kaže da ona o tome ne zna ništa i da tu čekam.

Sedam na jednu od drvenih klupa. Grlo mi je suvo, puls ubrzan. Šta ako niko ne dođe po mene? Ne znam rumunski, a avionska karta je samo u jednom smeru - do Bukurešta. Odmeravam drvenu klupu. Dovoljno je duga i široka da se na njoj može prespavati. Nastojim da uverim sebe da ne treba paničiti pre vremena. Zurim u zidni sat iznad glave šalterske službenice, stavljam lice u šake i pokušavam da ne mislim. Naslućujem koliko je minuta prošlo od prethodnog zavirivanja u sat. Kao da se kladim sa sobom. Ako je prošlo više od deset minuta - biće sve u redu. Ako nije - biće komplikovano do zla boga. Podižem glavu. Ne mogu da verujem. Prošlo je tek tri minuta. Počinje da me hvata panika. Grize me savest što nisam otputovala da vidim bolesnog oca. Neću da verujem da je to Božja kazna za moju ravnodušnost prema njegovoj bolesti. Počinje da mi odzvanja bratovljev glas, taman i dubok, kao da dolazi iz ledenog laguma, kada mi je saopštavao da ima "još nešto” što ne može da kaže preko telefona. Šta li je to? Nešto neprijatno, svakako. Ali, u kolikoj meri? Ne, ne smem sada da mislim na oca i brata! Moram da mislim na svoju situaciju.

I onda mi bljesne! Pa ja u malom imeniku imam telefon pesnika iz Bukurešta. Bio je učesnik na Oktobarskim susretima u Beogradu pre dve godine, l987. Prilazim službenici sa šaltera. Pitam je da li mogu da telefoniram kolegi, pesniku iz Bukurešta. Ona me gleda kao da ne razume pitanje. Onda mi daje znak rukom da sačekam. Prvo ona naziva nekoga. Potom mi mahne glavom u znak odobravanja. Uzima moj mali notes sa brojevima telefona. Osećam da mi je srce u grlu. Ah, samo da se on javi! Dobro je! Našla ga je. Razgovaraju na rumunskom. Ona mi pruža slušalicu i kiselo se osmehuje. Sa one strane žice glas je zvaničan. Ni nalik onom kliktavom obraćanju u Beogradu, Zaječaru i Negotinu, kuda je "francuska” grupa nastupala. Hladno mi kaže da nije upućen u organizaciju manifestacije. Nastaje muk. Mucam pitajući šta da radim. On ležerno odgovara da se obratim rumunskom Udruženju pisaca. Molim ga za broj. Odgovara da ga nema.

Biva mi jasno da ne sme da mi daje bilo kakve informacije. Sedam na klupu sa osećanjem da mi je na ramenima vreća soli od sto kilograma. Nema mi spasa. Šta ako mi ne dozvole da ostanem u aerodromskoj zgradi? Počinjem da shvatam zebnju moreplovaca, kada su doticali tla nepoznatih kontinenata, i istraživača u bespućima džungli ili pustinja. Zaranjam glavu u šake i onda razgovetno čujem svoje ime.

Preda mnom stoje mlada žena i muškarac. On je u belom odelu, izuzetno visok, sa razbarušenom, gustom crnom kosom. Ona u beličastom kostimu, sićušna, tamne puti i velikih kestenjastih očiju. Oboje su zadihani. Usiljeno se smeškaju. Vidi se da su prestravljeni. On maše rukama izgovarajući tekst koji ne razumem. Ona prevodi. Ne slušam je jer sam spašena! Razloge njihovog zakašnjenja zaboravljam istoga trena.

Taksista nas odvozi do hotela. Ona mi uzima pasoš. Objašnjava nešto recepcioneru. Onda me oboje prate do sobe i ulaze zajedno sa mnom. Ona traži da izvadim knjigu iz koje ću sutra, na Velikom mitingu poezije, čitati svoje pesme. Treba na vreme da ih prevede. Prethodno ih mora Komisija odabrati. Vadim knjigu iz ručne torbice. Ona ushićeno maše mojom knjigom i kaže:
- Mitingu će prisustvovati Predsednik sa suprugom. I diplomatski kor!
Polažem kofer na krevet i ostajem sagnuta. Ah, pa moj sin je imao pravo. Neka idem do đavola! Šta sada čekaju? Dala sam knjigu. Neka idu! Ali, oni stoje. Čekaju. Otvaram kofer. Oboje su nagnuti nad mojim koferom. Izgledaju kao rodbina koja zaviruje u tek raspovijeno novorođenče, kako bi se uverili da je zdravo i normalno. Onda se uspravljaju. Gledaju me ispitivački. Ona me stidljivo, šapatom pita jesam li ponela vegetu i čokolade. I odmah mi rukom daje znak da ne govorim glasno. Prstom pokazuje na zid. Uočavam malu rešetkicu na ventilacionom otvoru. Shvatam: soba je ozvučena. Odgovaram mahanjem glave levo i desno da nisam. Oni se začuđeno zgledaju, sležu ramenima i glasno me upozoravaju da iz sobe ne izlazim dok oni ne dođu ujutru po mene.

Ostajem u sobi obloženoj tamnocrvenim tapetama sa zlatastim listićima. Veliki francuski ležaj tapaciran je štofom vrlo sličnog dezena. U američkim filmovima tako dizajniraju sobe bordela iz devetnaestog veka. Od večere nema ni pomena. U tašni mi je kesica grisina, sve što imam od hrane. Zatvorena sam, gladna, i ne preostaje mi ništa drugo nego da uključim televizor.

U toku je prenos nekakve priredbe. Drugih kanala nema. Operski pevač, praćen orkestrom, peva dubokim baritonom. Razumem reči "patria” (domovina) i imena predsedničkog bračnog para. Onda počinju vesti. Svi prilozi su vezani za predsednika države i njegovu suprugu. Bračni par je uvek zajedno. Prvi prilog ih prikazuje u poseti nekoj vojnoj kasarni. Njih dvoje prolaze pored dugog špalira vojnika, koji držanjem nalikuju voštanim figurama. Ona nosi buket ružičastih karanfila, on crveni. Ona se smeška, on je ozbiljan. Drugi prilog je snimljen u topionici ogromnih razmera. Između šipki usijanog čelika korača predsednički bračni par. Ona nosi ružičasti buket karanfila, on crveni. Ona se osmehuje, on ozbiljno sluša komentare čoveka u tamnoplavom radnom mantilu. Usijane šipke promiču zmijoliko iza njihovih leđa. Radnici oznojenih lica prihvataju usijane metalne zmijurde džinovskim štipaljkama. Usmeravaju ih da klize gde treba. Sledi prilog sa nekog poljoprivrednog dobra. Snimak pokazuje beskrajna žitna polja i kombajne na njima. Zatim se na ekranu pojavljuju cifre koje u tonama prikazuju rod žita. Glas spikera je patetičan. Iako ne razumem ni reč, shvatam da govori pohvalno, i to u velikom zanosu. Sledi prilog iz neke osnovne škole. Tu gledam direktnu predaju ružičastog buketa karanfila supruzi predsednika i crveni Predsedniku. Prvi put se osmehuje i Predsednik. Učenici imaju crvene pionirske marame oko vrata, iznad belih košulja. Hor učenika započinje neku pesmu. Razaznajem iste reči kao iz pesme koju je pevao operski pevač.

Svaki od priloga sa predsedničkim parom traje jako dugo. Televizijska režija je montirala govore prilikom svih poseta - i predsednikove i govore onih koji su ih dočekivali sa ušećerenim osmesima i ispršeni.

Onda slede prilozi iz sveta. Na ekranu je iscrtana geografska karta Afrike. Šrafirani delić ukazuje o kojoj je afričkoj državi reč. Vest ne prati nikakva slika uživo. Ona je veoma kratka u odnosu na prethodne priloge. Na kraju je metereološki izveštaj. Vesti su okončane. Meni se ne spava. Gladna sam. Sat pokazuje da je dvadeset časova. Ne usuđujem se da izađem iz sobe. A i zašto bih? Nemam para - ni rumunskih ni naših. Imam nešto deviza, ali taman posla da ih menjam po zvaničnom kursu! Uz to, upozorena sam da ne izlazim do jutra, dok ne stigne moja pratnja.

Na televiziji počinje nekakav miting. Na trgu je ogromna masa sveta. Odmah uočavam da svi drže istovetne transparente. To su posteri, ogromni plakati, međusobno jednaki, potpuno novi, sijaju. Svi su istoga formata, dizajna: plavi medaljon u sredini, iz koga izlaze žuti zraci. Ispod medaljona i zraka je obris Rumunije, svetloplav. Neki medaljoni su ovalni, neki okrugli, i to je jedina razlika. U ovalnim medaljonima su likovi bračnog para - predsednika i njegove žene, u okruglim samo lik predsednika. Zraci su nejednake dužine - svaki od njih dopire do neke od tačaka duž državne granice Rumunije. Oni nedvosmisleno kazuju da su predsednik i njegova supruga veliko sunce koje obasjava narod Rumunije.

Na iskićenoj tribini, okruženi licima u uniformi sa visokim činovima, stoje predsednik i njegova supruga. Ona drži svoj ružičasti buket karanfila. Njegov crveni je na pultu, pred njim. Iza buketa proviruju mikorofoni. On počinje govor. Silovito. Masa orgazmično kliče. Oni koji ne drže transparente, aplaudiraju iz sve snage. Između svakog nosioca transparenta je po jedan bez njega - zbog širine transparenta - mada više zbog toga da bi imao ko da aplaudira. Sve je izračunato, predviđeno, izrežirano. Čim predsednik zastane u govoru, svi na trgu istovremeno podignu transparente do iste visine. Oni drugi apaludiraju jednakom snagom, burno, kličući iste reči: imena predsednika i njegove supruge. To traje sat vremena. Govor, pa klicanje i gromoglasni aplauz, pa govor, pa opet klicanje. Zbog jednakosti transparenata, jednakog razmaka između njih, iste visine do koje ih povremeno podižu, to na trgu počinje da liči na mašinu za pravljenje aplauza i klicanja. Ta mašina ima šarene klipove koji se ravnomerno dižu i spuštaju. Ta mašina dahće, brekće, dobro podmazana, sa ispravnim delovima. Ona ima klipove, lance, zupčanike. Na svim njenim delovima su nasmešena lica predsedničkog para. Posle izvesnog vremena počinje da mi se čini da je ta masa umnoženi predsednik i njegova supruga, da to dole i nisu ljudi sa licima i glavama, već njih dvoje - umnoženi. On drži govor umnoženom sebi, a ona se osmehuje umnoženoj sebi. On kliče i aplaudira samom sebi. Isto tako osećam da se dole, iz te mase, izliva kroz klicanje i aplauz ogromna energija. Ali, ona ne uliva poverenje u nešto što je dobro, upravo zbog svoje izveštačenosti. Ona je slična najavi elementarne nepogode velikih razmera, jer izaziva jezu koja prožima do koštane srži.

Gasim televizor. Gasim svetlo u sobi. Pokušavam da zaspim, ali crvene tapete sa zlatastim listićima počinju da me guše. Osećam se kao u mrtvačkom kovčegu, u kakvima sahranjuju veoma bogate skorojeviće. Šta li to brat nije mogao da mi kaže preko telefona?

Moram da mislim na nešto lepo! Iskrsava mi opet Svetlana, njene male, uzane šake kojima kosu čas podiže na vrh temena, čas spušta na jedno rame. Vidim mali prsten na njenoj ruci za koji je rekla:
- Dao mi ga Mihajlo. Verio me!
- Hoće li te od muža isprositi? - pitam je sa naglašenom ironijom da bih je urazumila.
Ona se pravi da ne čuje moje pitanje, sklapa oči i šapuće:
- Ah, samo da znaš kako je to kada me on uzme u naručje. Čim uletim kod njega u sobu, noge mi klecnu. Zaljuljam se. Zamrači mi se. On me uzme u naručje. Oboje drhtimo kao dva pruta, kao dva izdanka puzavice na vetru koji se njišu, njišu, njišu... zagrljeni. Jao, da znaš kako je to... Upadnem u zvezdani levak, u kovitlac, i penjem se, penjem visoko, visoko, među zvezde, u našu galakasiju, u Mlečni put.
Onda je ustala, sklopila oči, raširila ruke i počela da se okreće oko sebe govoreći:
- On je moj pulsar! Znaš li ti šta su pulsari? Ne znaš? To su ti, draga moja, zvezde vrlo male zapremine, a ogromne mase, koje se okreću hiljadama puta brže od ostalih zvezda. One nastaju posle eksplozija supernova. Oko svakog pulsara se nalazi planetarni sistem. A samo u našoj galaksiji, Mlečnom putu, ima oko sto pedeset milijardi zvezda. Ej, bre, možeš li da zamisliš koliko je to? A u svakom planetarnom sistemu je moguć život. Neka svaka deseta zvezda ima svoj planetarni sistem - to znači da samo u našoj galaksiji ima oko petnaest milijardi zvezda koje su kandidati za eventualno postojanje vanzemaljskog života!
Ona se zaustavlja, prekršta ruke, prislanja ih na grudi, unosi mi se u lice i pita me šapatom:
- Znaš li ti koliko si majušno zrnce u ovom kosmosu?
Seda, zabacuje glavu i kaže glasnije:
- Imam svoj, jedan jedini život. Ne vređam nikoga. Ne oduzimam nikome ništa. Imam pravo, kao svaki ljudski stvor, da doznam do koje visine može da uzleti srce.

Zamišljam Svetlanu, nagu, u Mihajlovom naručju. Umesto da naiđe san, postajem sasvim budna i razborita. Počinjem da se pitam jesam li ja to perverzna, kada ispunjavam sebe tuđim doživljajem. Onda se tešim da je i gledanje ljubavnih filmova, čitanje romana, isto to, nimalo drukčije. I tuđ doživljaj može biti naš doživljaj, samo ako smo dovoljno otvoreni da u nas uđe. I zašto bi se normalnim smatralo ako smo otvoreni samo za tuđu muku i nesreću, a ne i za tuđu strast i lepotu?

(odlomak iz romana)