Karpati

Hodnik je vrlo dug i mračan. Kobaltnoljubičasta svetlost reflektuje se sa poda, uglačanog kao ogledalo. Ne mogu da pronađem vrata, a tamo me čekaju. Uzalud zurim i levo i desno. Ni traga od bilo kakvog otvora. Koračam oprezno da se ne okliznem. Najzad! Sa leve strane je udubljenje sa rešetkastim gvozdenim vratima kao za starinske liftove. Pa da, na pogrešnom sam spratu! Treba liftom otići na pravi sprat! Ne znam samo da li gore ili dole. Pitaću nekoga. Ali, tastera za lift nema. Onda čujem tutnjavu iz prostora za lift. Debele sajle dovlače rešetkast lift do moga sprata. Dobro je! Lift se zaustavlja, ali se vrata ne otvaraju. U njemu je čovek sa rukom visoko podignutom iznad glave. Ne gleda mene, već tu svoju ruku, u kojoj drži nekakvo crevo. Zgranuto shvatam da on, u stvari, drži sopstvenu aortu kako bi sprečio iskrvarenje. Šta ako ispusti aortu ili se onesvesti, a ja zbog zatvorenih vrata lifta ne mogu da mu pomognem? A šta ako neko naiđe i pomisli da sam ga ja ozledila pre nego što sam, tobož, izašla iz lifta? Upinjem se da nešto kažem, ali reči krkljaju u grlu. Pokušavam da mu doviknem da mi otvori vrata. Zurim u njega, ali on nikako da pogleda u mene. Onda se setim da je to, verovatno, pacijent koji ide sa dijalize, koja je zbog nečega prekinuta. Gledam ga dok postaje sve prozračniji. Kao da nema odeću i kožu. Počinje da liči na pihtijastu anatomsku sliku krvotoka. Sada mu već jasno vidim srce koje pulsira sve snažnije. I ne samo srce. Vidim i vene, neke zelenkastomodre, neke indigo-plave, a samo one najtanje jarko crvene. Lift toga časa kreće na dole uz tutnjavu.

Dolazim sebi i shvatam da je to tutnjava voza. Budim se. O, Gospode, pa to je bio san! Gledam zbunjeno u saputnike. Oni su već na nogama, sa pripremljenim prtljagom. Niko me od njih nije probudio, a već ulazimo na beogradsku železničku stanicu. Zapahnjuje me topao vazduh ispunjen smogom.

Koračam dugim peronom, još bunovna. Nemam vremena da mislim na san. Žurim u Savez pisaca. Sudaram se sa putnicima koji vuku torbe, korpe, znojavih lica i pogleda uprta u daljinu. Peron je umuzgan prosutim uljem iz malih motornih vozila koja do teretnih vagona odvoze i dovoze teret. Radnici na njima zvonjavom i mahanjem ruke upozoravaju masu da se razmakne. Dovikivanje, zvižduk. Iz krcatih korpi za otpatke duž ivice perona keze se poluispražnjeni tetrapaci sokova, jogurta, mleka, sa razvrnutim otvorima iz kojih kaplju ili cure nepopijeni sadržaji. Rojevi osa i muva nadleću smeće, zgnječene voćke na asfaltu, bačene otpatke bureka, masne papire... Zadah amonijaka, zagrejanog asfalta, isparenja iz kanti za smeće, meša se sa znojem putnika koji se užurbani češu o mene.

Pred stanicom me saleću taksisti. Na železničkoj i autobuskoj stanici oni su prava napast. Odlučujem se za mladića sa naočarima. Ostali izgledaju kao orlušine nad lešinom. Znam njihove trikove. Ili je taksimetar neispravan, ili je namontiran da radi trostruko brže, ili voze udaljenijim ulicama pravdajući se gužvom. Love provincijalce da ih oderu. Čim sedneš u taksi odmah te - pošto kažeš adresu - pitaju kojom ulicom da voze. Tako provere da li poznaješ Beograd. Spremam se da na to uobičajeno pitanje odgovorim: "Preko Singapura i Vladivostoka!”, ali mladić sa naočarima ne pita. Stižem do Francuske 7.

U Savezu me dočekuju vrlo ljubazno. Dobijam avionsku kartu, uputstva, osmehe, sok, kafu. Nastojim da obodrim sebe da je ispravno što odlazim u Rumuniju, da uverim sebe da to ne znači poklonjenje jednom diktatoru.

Na aerodromu oglašavaju broj izlaza za moj let. Izlaz je u prizemlju, u nivou piste i sasvim drugačiji od svih ostalih. Stakla su prljava, nema stolica, ni žardinjera sa cvećem. Stjuardesa nas prebrojava nekoliko puta. Ukupno nas je šestero. Moji saputnici su muškarci, Rumuni. Oni razgovaraju na svom jeziku ne obraćajući pažnju na mene. Stjuardesa nas najzad izvodi na pistu. Ide ispred nas ne osvrćući se. Koračamo i koračamo. Sunce udara u teme. Betonska pista je užarena i blješti kao ogledalo. Na vidiku nigde aviona, a ni autobusa koji prevozi putnike do njega. Sa desne strane su polja suncokreta. Njihove ogromne glave klanjaju nam se, otežale od dozrelih semenki. Vučemo svoj ručni prtljag u nastojanju da idemo tik iza stjuardese. Njen korak je brz, uprkos štiklicama.

Septembarsko sunce nemilosrdno usijava pistu. Nebo je visoko i prozračno, bez oblačka, ali na vidiku još uvek nema nikakvog aviona, a mi i dalje hodamo, hodamo i hodamo, vukući prtljag. Onda skrećemo na desno. Uz samu ivicu kukuruznog polja ugledam mali avion, dvomotorac. To je ruski vojni avion, Antonov 32. Takvim avionima su Rusi pobedili Hitlerovu Nemačku. "Eto, imaću priliku da letim jednim takvim pobedničkim avionom!”, nastojim da razveselim sebe. Ali u želucu mi potmulo tutnji. Verovatno zbog noćašnjeg sna u vozu. Sanjala sam onaj mračan hodnik bez ijednih vrata. I kao da me negde, iza nekih vrata, čekaju. To sam preslikala svoju zebnju zbog odlaska u Rumuniju. A čovek u liftu, za koga sam se u snu plašila da se može posumnjati da sam ga ozledila, mogao bi biti moj brat, možda sin, a možda i otac? Ali, neću da mislim na to! Evo i povetarca. Kukuruzi mi svojim peruškama veselo mašu. U tome mora biti neki dobar predznak. Ne smem da mislim ninašta ružno.

Uz avion su postavljene male stepenice. Pored njih je plava, vrlo punačka, mlada žena. Gleda u mene i pita namrgođeno:
- Imate li vi vizu za Rumuniju?
Mucam da mi niko nije rekao da je potrebna. Brzo dodajem da putujem službeno. Ona ćuti pognute glave, kao da nije čula šta sam rekla. Gleda u papire koje drži u ruci. Sa osećajem mučnine odmeravam rastojanje do aerodromske zgrade. Zar ću morati da prepešačim ponovo ogromnu udaljenost sa prtljagom pod ujedajućim suncem? Pruža mi jedan iz onog svežnja papira koji drži, i kaže namrgođeno:
- Onda morate da popunite ovaj formular!
Popunjavam ga sa ogromnim olakšanjem. Samo da ne moram da se vraćam!

Sedišta u avionu nisu numerisana. Stolice liče na baštenske, od aluminijuma, sa platnenim sedištima, samo što su ova kaki boje. Elise na motorima rotiraju sve ubrzanije. Motori brekću i avion poskakuje. U avionu se sve klimata i škripi. Avion se odlepljuje od piste i već su pod nama zeleni tepisi kukuruza i žutih suncokreta. Nismo na velikoj visini i čini se da lebdimo. Zbog sunca, koje je još uvek visoko, jasno vidim senku aviona na poljima koja pod njom usporeno odmiču. Žuta, zelena, zlatasta, mrka.

Onda pod nama vidik počinje da se nabira kao zatalasano zeleno more. Nabori postaju sve dublji. Senke i svetlost zelenih površina jasno su odeljeni. Senke su sve dublje, nabori veći. To dole liči na ogroman plišani zeleni ćilim bačen na hrpu sa nebeskih visina. Karpati! Zar je moguće? To što gledam dole je tako valjuškasto, mekano i svileno. Karpatske guste šume i prostrane livade stvaraju iluziju kao da si nad ogromnim, zelenim, somotastim oblakom. Prosto bude želju da iskočiš i poletiš u susret tolikoj mekoti, koja te uverava da bi tvoj skok i bez padobrana bio sasvim bezbedan. Ne mogu da se dozovem. Zar oni šiljci boje rđe, kiflasto savijeni na geografskoj karti, u koje sam zurila bezbroj puta pitajući se kako su naši preci uspeli da ih pređu, izgledaju ovako pitomo?! Karpate sam zamišljala kao izuzetno neprohodnu planinu, sa vrlo strmim, golim liticama, koje ni najuporniji planinari nisu uspevali da savladaju. Jer, pisalo se o planinarskim podvizima na Mon Blanu, na Mont Everestu, ali nikada ih niko nije spominjao na Karpatima. Oni su u mojoj svesti bili jako goli i oštri, kao džinovska testera, okrenuta zupcima ka suncu. Stoga je činjenica da su iz svoje postojbine, iza planine Karpata, naši prapreci stigli u ove pitome krajeve, u mojoj mašti rađala ogromno divljenje zbog njihovog nesamerljivog napora u savlađivanju nazubljene, gole, testeraste planine. Ta seoba Starih Slovena iz prapostojbine, iza planine Karpata, za mene je bila najvažnija lekcija iz istorije. Jer je od nje sve počelo.

U meni počinje da raste neka tiha radost što Karpati nisu zubati šiljci, već nešto meko i pitomo, kao neka gunjata, velika životinja raskošnog krzna, umiljata, lenjo protegnuta na suncu.

Zurim u meke plišane nabore. Stada ovaca na intenzivno zelenoj podlozi izgledaju kao beli vez na zelenoj dolami, čas tačkast i rasut, čas grupisan u neki buketić. I odjednom mi bljesne Moneova slika: Doručak na travi. Toliko zelenila ima i na toj slici. Naga beloputa žena, koja leži okružena muškarcima u tamnim odelima, sada je Svetlana. Naga na zelenoj travi, mlečno bele puti, ali umesto muškaraca u tamnim odelima i cilindrima na glavi oko nje, njen je Mihajlo. Zamišljam njegovo preplanulo telo kako je grli, nagu i mlečno belu. Zamišljam njegove preplanule butine, za koje ona kaže da su mišićave kao u mladoga hrta. Pitam se po ko zna koji put da li je zaista moguća ljubav između žene u zrelim godinama i muškarca mnogo mlađeg od nje, ili je to samo glad tela, strast. Svetlana zaista ne izgleda kao da ima pedeset godina. Ali Mihajlo je samo nekoliko godina stariji od muža njene ćerke. Dok mislim na nju, na njen ubrzan dah i žeravice u očima kada priča o Mihajlu, stjuardesa nam poslužuje ručak. Paradajz sa moga malog aluminijskog tanjira odskače u velikom luku i pada pored pilotovih nogu. Pilotska kabina nije odvojena od putničkog dela. Oglodala sam polovinu pohovane piletine kada je horizont počeo da tamni.

Kao rojevi razbacanih zvezda pojavljuju se prva svetla pod nama. Nebeska svetlost još nije iščezla i rumeno-ljubičasto nebo počinje da sivi dok avion kruži nad bukureštanskim aerodromom. Tada iskrsnu i prvi deo noćašnjeg sna: Čekam voz, ali železnička stanica je kao neka tramvajska stanica: u Jagodini, na uglu gde je nekada bila Nastićeva kafana, stojim sa svojim sinovima, koji su, kao, još dečaci, iščekujući voz. Nosim gitaru. Svrha moga putovanja je nastup na nekoj vrlo bitnoj priredbi. Pretrčavam ulicu ne bih li ugledala voz u daljini. Deca me opominju da on već dolazi, čuju mu tutnjavu. Moj kofer nije spakovan, a ni gitara nije u futroli. Opet sam na pravoj strani ulice, ali me tek tu hvata panika. Na trotoaru je razbacano moje posuđe, viljuške, kašike, i ja to nogama ćuškam u stranu, ispod nekog otomana, da ga prolaznici i ostali putnici ne bi pogazili. A onda stiže voz, u stvari jedan jedini vagon, bez lokomotive. On je beo, čipkast, sa velikim labudovima po bokovima, sličan "kućicama” u lunaparku, prikačenim na ringišpil, samo mnogo veći. Sva uspaničena da moji sinovi i ja nećemo uspeti da uđemo u tako lepo vozilo, budim se.

No, sada za kopanje po snu nemam vremena. Avion je upravo ugasio motore i stjuardesa nam kazuje da možemo uzeti svoj ručni prtljag i izaći iz aviona.

(odlomak iz romana)