Aleksandar Ristović: Danilu Kišu, u spomen
| Pred ulazom u neku knjižaru, na ulici stoji kljuse kraj drvenih kolica. Pada krupan mokar sneg. Nigde nikog, dabome. Pesnik lista štampane listine. Jedna strana lica mu je od drveta, druga obasjana gospodskom lampom. Došao je ravno iz čistilišta s ljubičastim golubicama. Pesnik stavlja malu žabu na sto između metalne mastionice i kutije cigareta. Žaba ga posmatra neki čas pre nego što skoči u Ništa. Uskoro pale se svetiljke u krčmi gde večernje pustahije već raspravljaju o Bogu, strukturalizmu i pesničkoj veštini. Sada će onome što je tek ušao u krčmu ustupiti mesto bledoliki dečak i Madona, oboje u maloj prepirci oko tanjira i krigle piva. Pesnik uspostavlja nov odnos između predmeta i slike pomešavši dve stvarnosti. Gleda u peć oko koje se okreću sada već crvene pahuljice. Očekuje ga jad snevanja još koju godinu, na pariskom pločniku na primer, naravno i slava koja se ne daje bud zašto nego uzima zauzvrat ono što je najdragocenije – život. |
|
|||||
|
|||||
|
|||||