Đerđ Petri: Pesma nepoznatog istočnoevropskog pesnika pisana 1955.

ARS br.4-5 god.2009. Blédi ko dve zastave koje smo iz godine u godinu, za praznike, udevali u gvozdeno ležište pričvršćeno gipsom iznad kapije, bledi svet, gubi boju. Gde su praznici? Pod debelim slojem prašine u toploj tavanskoj prostoriji ćuti svet rastavljen na delove. Nestadoše povorke. Pretvoriše se u urlanje i odleteše u vetar. Umesto svečarskih pesnika sad vetar govori stihove, glasom uskomešane prašine, glasom treperave јаrе nad betonskim trgom. Da smo ovde voleli žene – neshvatljivo je! Iznad razdoblja usijanih visokih peći i zategnutih konopaca neodlučna sadašnjost – prašina što se sleže – lebdi. Napola podignute građevine nad zanosima carevine. U šta sam verovao ne verujem više. Al svakodnevno podsećam sebe na to da sam imao veru. Pucketa naša užasna samoća kao na suncu usijane šine Andžej i Vanda Jedna lančana bomba i jedna klozetska četka otiđoše u partijski ceka. Predstavili su se: ”Hrabri Andžej i vredna Vanda.” S mašinkom čuvar na njih se izdra: ”Kuda? Odakle? Bando! Gde vam je pasoš, ukaz gde je?” Progovara hrabri Andžej, lančana bomba: ”Molim te lepo, nemoj da se dereš! Moj je karakter eksplozivan, udarna igla već se mrda.” Progovara vredna Vanda: ”Gos’n viteže, čemu takve reči, hoćeš da te okrebečim?” Počeše da bruje zaguljeni telefoni, usijanje telefonskih žica, ide naviše momčina Andžej, za njim ide Vanda, vrednica. ”Ko ste? Šta oćete?” – pita Prvi seretar ceka, cakli mu se glavudža ko cvekla. ”Ja mu dođem ko narod.” Tako će Andžej. A Vanda, skromno: ”Žena mu zakonita.” ”I? Šta oćete?” – Tako će seretar. ”Spreman sam da pregovaram pomno.” Odgovara Vanda: ”Rintala sam ko stoka, a sad lepo vidim: sve je govno.” Istupa Andžej: ”Nema tu mnogo da se priča, borio sam se za vlast, grcao za mirom, al danonoćno buči teve ko loše povučen vece, i plivaju u moci komentari. Bojim se da ne eksplodiram.” Glavni Seretar, čuvši ovo, jurnu na mermerni hodnik, u ljutnji zamalo nije u gaće, jedan Kurvoazije na brzinu smaza, ра se energično vrati nazad: ”Vi biste – je li? – stalno stanovali, jeli, gubite se, o ta prokleta fela što samo navodi tešku vodu na mlin naših neprijatelja. Ruše se brda, a vi serete, hteli biste stalno da živite, da žderete! Šta? Ko su nam dušmani? Oni koji niste mi! Svi vi!” Metafore o našoj situaciji Sve je beznadežno. Gde sam sad spram sebe mlada, onog koji je verovao da će svet – poput rukavice! – navući na ruku. Mrdajuć lako prstima osećati: da, leže mi, ko krojene za mene. Ta rukavica – oklopna rukavica, na dlanu od finog žičanog veza, blesne katkad peglano naličje – il laka, drugačija rukavica, svilena il glaze, čiji se parnjak u rukavičavoj desnici nosi, neupotrebljen, kao ukras. Gde sam spram tog mladića? Gde sam od nade – kako nazivamo zbivanja koja se mogu podneti – kakve nade! – od slutnje bilo kakvog cilja? Gde sam? Gde sam? Rad: da – sudeći po umoru, to je rad. Duh upregnut u dolap – vetar u krilu vetrenjače – melje. Gde sam? U svojoj radionici, s nekoliko mene. Sve je beznadežno. Al ovo nije. Nešto će se već izleći iz ove neverovatno strpljive meljave. Možda ćemo svariti, kao univerzalno brašno, te po formi i težini tako neravne misli. Da li će biti jestivo? Il recimo – poređenje je pogodnije – da smo tkači, i da iznova tkamo grumuljičavu tkanicu sveta. Naravno, sveta senki: možda će – ko zna? – da se pretvori u valjano ruho. U svakom slučaju – ludo se zabavljamo, ko zgrčen, ko u hirovitom raspoloženju, stušti se nadole il se skotrlja? Ni to se ne zna. Katkad naglo napuštamo svaku zanimaciju, uznemiri nas i prožme struja silnog uzbuđenja; katkad nas obrva dosada, i čama, i mrzovolja nas tada usami. A katkad se manemo svega – i tada blesne tupa strava jednako u srcu zanosa i u dubini ravnodušnosti: strava: nije li ovo zauvek? Neće li nas najuriti neko, nepovratno? Napolje, idi, tamo gde već ničeg nema? I svi se u strahu vraćaju ko prebijeni: tà tamo napolje glas se ne čuje, a reči gube svoju vrednost, tamo gde već ničeg nema. Osramoćeni, nastavljaju već skoro zaboravljeno. Sad su ko vojnici u šumi (prekinuta je svaka veza), vojnici koji više ne znaju da su još vojnici. Obavljaju i dalje obavezne zadatke. I svaki nosi u sebi neki nemi prigovor, svak onog drugog optužuje, jer je samo koji trenutak ranije bio žrtva panike. Tamo vani gde već ničeg nema, šuplje dozivanje u uhu mi polako zamire. Samo me katkad prodrma strah: koliko imamo vremena još, još koliko dok me gađenje na sebe sama ne izbuši, pretvori u ništa – il me raznese ko nabreklu zvezdu? ______ Preveo: Danilo Kiš ARS br.4-5 god.2009.